Једна од специфичности Аустријског филмског фестивала, који се већ шест година одржава у Србији – ове године у Новом Саду у Променади Синеплекс, те у Београду и Нишу – јесте податак да сваке године фестивал има новог селектора или селекторку, који доносе сопствени сензибилитет у избор филмова.
Актуелна селекторка је Ана Вучковић Денчић, списатељица, новинарка и колумнисткиња која се у свом свакодневном новинарском раду посебно бави филмском уметношћу. На 6. издању фестивала, које ће бити одржано од 16. до 19. априла под слоганом „Више од … / More than … / Mehr alsс …” у њеном се избору нашло седам савремених играних и документарних аустриј- ских филмова.
– Као особа могу да будем болећива, али сам се у избору филмова водила искључиво квали- тетом, односно тиме да је сваки филм врх у свом жанру и заокружење оног што су аутори на почетку поставили као идеју – каже за „Дневник” Ана Вучковић Денчић. – Управо то што сам од почетка новинарски пратила овај фестивал, његове тенденције, развој и промене, помогло ми је да направим неки свој избор од понуде савременог аустријског филма. На неким од прошлих фестивала допадало ми се то што смо били у прилици да упознамо неке нове узбудљиве аустријске уметнике, било да су то били редитељи или да су били актери филмске приче. Посебно бих нагласила гостовања Адријана Гоигингера и Џесике Хауснер, које сам том приликом и интервјуисала. Веома занимљиви пратећи програми били су они посвећени великим филмаџијама и звездама аустријског порекла као што су Шварценегер или Били Вајлдер. Ако говоримо о томе колико је наша публика упућена у савремени аустријски филм верујем да им је најближи Михаел Ханеке, можда најособенији аустријски редитељ данашњице.
Када говоримо о фестивалима овог типа – фокусираној селекцији у којој се налази неколико наслова – колико је изазовно пронаћи неку заједничку спону, а истовремено приказати разноликост и слојевитост тематизоване кинематографије? Шта вам је у том смислу био приоритет?
– Бирајући савремене филмове по квалитету, плашила сам се да нећу наћи њихову заједничку спону, већ да ће само разноликост стилова, жанрова и тема бити богатство које се пружа публици. Некад се деси да се више аутора хвата у коштац са неком изазовном друштвеном темом, или се намести тако да филмска берба једне године буде посвећена породичним односима, а некад су теме и стилови толико разнородни да није могуће успоставити неку велику заједничку раван, иако сам ја лично махер да пронађем неке ситне, чак неприметне везе у свему што радим.
Ове године су филмови као неке сасвим различите перле у огрлици, али све лепе и привлачне и појединачно, а посебно магичне ако уроните у програм у целости. Водила сам се тиме да је сваки филм органско и маркантно дело, чији су аутори успели да заокруже сопствену почетну замисао. И заиста, сви ови филмови су толико различити, од активистичког преко медитативног до хуморног, али су сви досегли квалитет из овогодишњег слогана више од…
У уводном тексту наводите како филмови у овогодишњој селекцији „на површину износе неки нови квалитет, нешто изразито и аутентично, нешто више, више од свакодневног, више од обичног“. Шта је то „више од свакодневног“ што вас је привукло у филмовима које сте одабрали?
– Сваки од филмова је испунио то да пребаци рампу у свом жанру. Тако изузетни филм „Приче“ почиње као неореалистична породична сторија, која ће се развијати у локалним оквирима, а нараста до приче веће од живота. Чак и оно свакодневно, као што је путовање са пријатељицама на викенд у филму „Михољско лето“ постаје нешто друго, интимност и катарза који чине живот вредним живљења. То је моћ филма и причања приче.
„Далеко од липицанера“, филм који отвара фестивал, представља српско-аустријску ауторку Олгу Косановић и њене личне изазове везане за добијање аустријског држављанства. Познато је да има доста Срба у Аустрији и да су јаке везе између ове две земље, што на личном што на уметничком пољу. Како ви видите ова друштвена преплитања између Србије и Аустрије?
– Сви знамо да, кад одемо у Аустрију, на улици често чујемо свој језик, сви познајемо неког са нашег простора ко у Аустрији живи, моја пријатељица сликарка Неда Николић је једна од таквих и гради своју успешну каријеру и тамо и овде. Кроз историју смо испреплетани, то је био најближи Запад на који су похрлили наши људи у тешким ратним временима, али је све више оних који у данашње време желе да се развијају у пољу визуелне уметности у Бечу или музичке у Грацу, да оду негде где није ни превише далеко од куће, ни превише бучно и какофонично, као у Берлину. Моја лична искуства су добра, моја књига „Yугослав“ преведена је баш у Аустрији. Али мислим да је поменути филм ‘‘Далеко од липицанера‘‘ вредан и важан јер отвара тему амбиваленције и флуидности идентитета, прогововара о бирократији и стереотипима, али руши неке митове и о нама овде и о Аустријанцима.
Интересантна је и тема филма „У славу краљици“ – у нашој средини је шах одувек имао велику традицију. Којој публици ће овај филм бити посебно занимљив?
– Овај филм би могао бити узбудљив и људима као што сам ја, који су лоши шахисти, јер прича обухвата много ширу слику, о добу Хладног рата, о женама и женскости, о пријатељству и солидарности, о томе шта значи прави здрав ривалитет. Две Нане, Нона и Маја биле су ледоломке, прави узори људима који су по њима називали и своје ћерке. Овај филм ће, наравно, бити изузетно занимљив познаваоцима шаха, онима који ће у филму препознати и нашу ветеранку овог спорта Милунку Лазаревић, али је филм снимљен на тако модеран, динамичан начин да верујем да је његова публика најшира могућа. Са нагласком на оне који воле приче о ретро иконографији.
Који бисте још филм издвојили – било да је због личног доживљаја теме, посебног стилског поступка, или неке ванредне глумачке роле?
– Филм „Суфле“ Гастона Солциког је моја шоља чаја. Реч је о релативно кратком, суптилном, медитативном, шармантном филму о деликатним темама трајања, смисла, везаности за ритуале и артефакте физичког света, као што су то архитектонски простори. Наш јунак, кога тумачи бриљантни Вилем Дефо не може да се помири са нестанком хотела у коме је провео цео свој радни век. Суфле који он прави је метафора за стрпљење, вештину и утрошено време. Изузетан филм за контемплацију. Али бих волела да поменем и врло атрактиван део програма, филм о Нобеловки, провокаторки и феминистичкој икони Елфриде Јелинек.