Jedna od specifičnosti Austrijskog filmskog festivala, koji se već šest godina održava u Srbiji – ove godine u Novom Sadu u Promenadi Sinepleks, te u Beogradu i Nišu – jeste podatak da svake godine festival ima novog selektora ili selektorku, koji donose sopstveni senzibilitet u izbor filmova.
Aktuelna selektorka je Ana Vučković Denčić, spisateljica, novinarka i kolumnistkinja koja se u svom svakodnevnom novinarskom radu posebno bavi filmskom umetnošću. Na 6. izdanju festivala, koje će biti održano od 16. do 19. aprila pod sloganom „Više od … / More than … / Mehr alss …” u njenom se izboru našlo sedam savremenih igranih i dokumentarnih austrij- skih filmova.
– Kao osoba mogu da budem bolećiva, ali sam se u izboru filmova vodila isključivo kvali- tetom, odnosno time da je svaki film vrh u svom žanru i zaokruženje onog što su autori na početku postavili kao ideju – kaže za „Dnevnik” Ana Vučković Denčić. – Upravo to što sam od početka novinarski pratila ovaj festival, njegove tendencije, razvoj i promene, pomoglo mi je da napravim neki svoj izbor od ponude savremenog austrijskog filma. Na nekim od prošlih festivala dopadalo mi se to što smo bili u prilici da upoznamo neke nove uzbudljive austrijske umetnike, bilo da su to bili reditelji ili da su bili akteri filmske priče. Posebno bih naglasila gostovanja Adrijana Goigingera i Džesike Hausner, koje sam tom prilikom i intervjuisala. Veoma zanimljivi prateći programi bili su oni posvećeni velikim filmadžijama i zvezdama austrijskog porekla kao što su Švarceneger ili Bili Vajlder. Ako govorimo o tome koliko je naša publika upućena u savremeni austrijski film verujem da im je najbliži Mihael Haneke, možda najosobeniji austrijski reditelj današnjice.
Kada govorimo o festivalima ovog tipa – fokusiranoj selekciji u kojoj se nalazi nekoliko naslova – koliko je izazovno pronaći neku zajedničku sponu, a istovremeno prikazati raznolikost i slojevitost tematizovane kinematografije? Šta vam je u tom smislu bio prioritet?
– Birajući savremene filmove po kvalitetu, plašila sam se da neću naći njihovu zajedničku sponu, već da će samo raznolikost stilova, žanrova i tema biti bogatstvo koje se pruža publici. Nekad se desi da se više autora hvata u koštac sa nekom izazovnom društvenom temom, ili se namesti tako da filmska berba jedne godine bude posvećena porodičnim odnosima, a nekad su teme i stilovi toliko raznorodni da nije moguće uspostaviti neku veliku zajedničku ravan, iako sam ja lično maher da pronađem neke sitne, čak neprimetne veze u svemu što radim.
Ove godine su filmovi kao neke sasvim različite perle u ogrlici, ali sve lepe i privlačne i pojedinačno, a posebno magične ako uronite u program u celosti. Vodila sam se time da je svaki film organsko i markantno delo, čiji su autori uspeli da zaokruže sopstvenu početnu zamisao. I zaista, svi ovi filmovi su toliko različiti, od aktivističkog preko meditativnog do humornog, ali su svi dosegli kvalitet iz ovogodišnjeg slogana više od…
U uvodnom tekstu navodite kako filmovi u ovogodišnjoj selekciji „na površinu iznose neki novi kvalitet, nešto izrazito i autentično, nešto više, više od svakodnevnog, više od običnog“. Šta je to „više od svakodnevnog“ što vas je privuklo u filmovima koje ste odabrali?
– Svaki od filmova je ispunio to da prebaci rampu u svom žanru. Tako izuzetni film „Priče“ počinje kao neorealistična porodična storija, koja će se razvijati u lokalnim okvirima, a narasta do priče veće od života. Čak i ono svakodnevno, kao što je putovanje sa prijateljicama na vikend u filmu „Miholjsko leto“ postaje nešto drugo, intimnost i katarza koji čine život vrednim življenja. To je moć filma i pričanja priče.
„Daleko od lipicanera“, film koji otvara festival, predstavlja srpsko-austrijsku autorku Olgu Kosanović i njene lične izazove vezane za dobijanje austrijskog državljanstva. Poznato je da ima dosta Srba u Austriji i da su jake veze između ove dve zemlje, što na ličnom što na umetničkom polju. Kako vi vidite ova društvena preplitanja između Srbije i Austrije?
– Svi znamo da, kad odemo u Austriju, na ulici često čujemo svoj jezik, svi poznajemo nekog sa našeg prostora ko u Austriji živi, moja prijateljica slikarka Neda Nikolić je jedna od takvih i gradi svoju uspešnu karijeru i tamo i ovde. Kroz istoriju smo isprepletani, to je bio najbliži Zapad na koji su pohrlili naši ljudi u teškim ratnim vremenima, ali je sve više onih koji u današnje vreme žele da se razvijaju u polju vizuelne umetnosti u Beču ili muzičke u Gracu, da odu negde gde nije ni previše daleko od kuće, ni previše bučno i kakofonično, kao u Berlinu. Moja lična iskustva su dobra, moja knjiga „Yugoslav“ prevedena je baš u Austriji. Ali mislim da je pomenuti film ‘‘Daleko od lipicanera‘‘ vredan i važan jer otvara temu ambivalencije i fluidnosti identiteta, progovovara o birokratiji i stereotipima, ali ruši neke mitove i o nama ovde i o Austrijancima.
Interesantna je i tema filma „U slavu kraljici“ – u našoj sredini je šah oduvek imao veliku tradiciju. Kojoj publici će ovaj film biti posebno zanimljiv?
– Ovaj film bi mogao biti uzbudljiv i ljudima kao što sam ja, koji su loši šahisti, jer priča obuhvata mnogo širu sliku, o dobu Hladnog rata, o ženama i ženskosti, o prijateljstvu i solidarnosti, o tome šta znači pravi zdrav rivalitet. Dve Nane, Nona i Maja bile su ledolomke, pravi uzori ljudima koji su po njima nazivali i svoje ćerke. Ovaj film će, naravno, biti izuzetno zanimljiv poznavaocima šaha, onima koji će u filmu prepoznati i našu veteranku ovog sporta Milunku Lazarević, ali je film snimljen na tako moderan, dinamičan način da verujem da je njegova publika najšira moguća. Sa naglaskom na one koji vole priče o retro ikonografiji.
Koji biste još film izdvojili – bilo da je zbog ličnog doživljaja teme, posebnog stilskog postupka, ili neke vanredne glumačke role?
– Film „Sufle“ Gastona Solcikog je moja šolja čaja. Reč je o relativno kratkom, suptilnom, meditativnom, šarmantnom filmu o delikatnim temama trajanja, smisla, vezanosti za rituale i artefakte fizičkog sveta, kao što su to arhitektonski prostori. Naš junak, koga tumači briljantni Vilem Defo ne može da se pomiri sa nestankom hotela u kome je proveo ceo svoj radni vek. Sufle koji on pravi je metafora za strpljenje, veštinu i utrošeno vreme. Izuzetan film za kontemplaciju. Ali bih volela da pomenem i vrlo atraktivan deo programa, film o Nobelovki, provokatorki i feminističkoj ikoni Elfride Jelinek.