Новосадски сликар, графичар, оснивач студија за дизајн при СНП-у и аутор на десетине позоришних плаката Радуле Бошковић представио је јуче у свом петроварадинском атељеу серију од тридесетак акварела, технике која до сада није била његов заштитни знак.
– Пре, рецимо, 7-8 година, сликар Димитрије Коларевић, мој сад нажалост покојни, стари другар још из средњошколских дана, био је селектор ликовне колоније „Тиска академија акварела” и видео је неке моје скице, које сам годинама радио у акварелу, али их никада нисам излагао. Позвао ме је да дођем у Нови Бечеј и тако је кренуло. У међувремену сам већ имао и нешто великих формата, тако да сам врло брзо направио читаву колекцију. Једноставно, та ме је племенита техника озбиљно заинтригирала: рад на чистом белом квалитетном папиру, са добрим пигментним бојама, где неке ствари и не можеш да контролишеш а друге опет можеш ако се довољно потрудиш. Она је стварно изражајна и шаролика, лепа за око. И ето, сад сам у прилици да се новосадској публици, у свом атељеу, представим искључиво акварелом.
Тематски је поставка јако шаролика. Поред оног Радула Бошковића којег знамо и препознајемо, изложени су и радови са мотивима који су све само не карактеристични за Вас, попут мртве природе?
– Чињеница да сам године и године провео у позоришту, свету глуме, опере, балета… последично је водила томе да су ме и у ликовном смислу почели интересовати ти „трансформерси” који на сцени мењају своја свакодневна обличја и карактере како би представљули неког другог. И тако сам почао да радим слике на којима доминирају дворске луде, како их ја зовем, а неко их види као Арлекине, углавном ликове који су за мене били метафора тих „трансформерса”. Другим речима, метафора односа човека и сцене, при чему је позоришна сцена опет метафора животне сцене. Наравно, било је ту и других тематских одређења, па сам, рецимо, с времена на време улазио и у поље анализа и студија акта, углавном женског, али и мушког, у првом случају као метафоре сензуалности и лепоте а у другом снаге, анатомских облика мишића. А последњих је година почело да ме поново интересују пејсаж и мртва природа. На академији је мртва природа била темељ изучавање цртачке вештине, препознавања пропорција предмета… Но, из данашње перспективе она ти даје ту привилегију да сам изаранжираш одабране предмета, да искомпонујеш њихове односе, светло и сенке, да им приступиш и буквално сценографски. И да онда томе што си искреирао цртачком вештином дајеш планове, валерске односе…
Помало необичан део изложбе су – овнови?
– Тај мотив заправо има корен у слици Паје Јовановића „Сеоба Срба” и фасцинантних рогова овна иза којег је чувар стада. Кренуо сам најпре да радим малу анализу и студију тог овна, па сам радио и неке инсталације, и сад сам у акварелу једну лепу серију овнова направио, просто да одам почест том чувару стада. Генерално, пуно је тема, пуно је изазова, и зато доста често мењам тематику, не бих ли себе, на неки начин, испитао, дали то иде, да ли „ради”. Догоди се и да нешто не не иде у датом тренутку, па склоним са стране, али се после извесно времена поново томе враћам и експериментишем. Откад знам за себе, ставно сам био склон експериментима.
Као и на твојим платнима, и акварели функционишу у више планова?.
–Увек полазим полазим од једне идеје, од мотива, који ће онда током рада добити садржај, контекст.Тако, на пример, луда може да носи сама по себе поруку, али и начин на који си га приказао такође може да буде својеврсна порука, да нагони на размишљање. Шта је „јунак” тим погледом, том позом хтео да каже? Ти додатни садржаји које комбинујем, а који морају ликовно бити фино инкорпорирани, други план, трећи план… обогаћају и остављају посматрачу да склапа коцкице, да на неки начин ствара властиту интерпретацију, свој доживљај слике. У ствари, то и јесте суштина, да слика или у овом случају акварел, не буде тек пуко пресликавање одређеног мотива, него да нуди и, како се то некада говорило, „надградњу”, комплексан визуелни доживљај.
Прети ли таквом поимању уметности изумирање? Данас, рецимо, можеш преко интернета да купиш платно на којем је, уз помоћ вештачке интелигенције, до детаља имитиран стил Полока, Климта, чак Рембранта, или компилација, у којој ће превладавати плава и зелена- као што су некада људи куповали књиге на метар како би попунили регал. Наравно, нема ту ни зрнца уметности, али – личи. И смешно је јефтино.
– Ниједан уметник не би смео да каже да ће уметност умрети или да је већ умрла, јер онда губи и мотивацију да ствара. С друге стране, уз унутрашњи порив, мотивација, поготово у оваквим ситуацијама, може бити и инат. И верујем да уметници у целом свету слично размишљају. Наравно, и мене интересује у ком правцу може да нас одведе вештачка интелигенција у свету уметности. Данас њој није проблем да, ако добије одговарајући сет упутстава, клонира, рецимо, почетни Пикасов период или атмосферу Ван Гогових слика. Али искрено сумњам да ће икада бити у стању да замени ту неку хуману димензију сликарства, да замени то изненађење које доноси потез људске руке. На пример, људски је направити грешку и у сваку слику, и највећих мајстора, „уграђено” је мноштво грешака. Истински уметник је истраживач, који стално иде даље, незадовољан цепа, баца, али иде даље. То се тешко може очекивати од AI. У сваком случају, могућности вештачке интелигенције јесу огромне, она нам може олакшати гомилу послова, па и у атељеу, може нам понудити огромну базу знања, али је сигурно никада нећу користити у креативном смислу.
М. Стајић/Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.