Novosadski slikar, grafičar, osnivač studija za dizajn pri SNP-u i autor na desetine pozorišnih plakata Radule Bošković predstavio je juče u svom petrovaradinskom ateljeu seriju od tridesetak akvarela, tehnike koja do sada nije bila njegov zaštitni znak.
– Pre, recimo, 7-8 godina, slikar Dimitrije Kolarević, moj sad nažalost pokojni, stari drugar još iz srednjoškolskih dana, bio je selektor likovne kolonije „Tiska akademija akvarela” i video je neke moje skice, koje sam godinama radio u akvarelu, ali ih nikada nisam izlagao. Pozvao me je da dođem u Novi Bečej i tako je krenulo. U međuvremenu sam već imao i nešto velikih formata, tako da sam vrlo brzo napravio čitavu kolekciju. Jednostavno, ta me je plemenita tehnika ozbiljno zaintrigirala: rad na čistom belom kvalitetnom papiru, sa dobrim pigmentnim bojama, gde neke stvari i ne možeš da kontrolišeš a druge opet možeš ako se dovoljno potrudiš. Ona je stvarno izražajna i šarolika, lepa za oko. I eto, sad sam u prilici da se novosadskoj publici, u svom ateljeu, predstavim isključivo akvarelom.
Tematski je postavka jako šarolika. Pored onog Radula Boškovića kojeg znamo i prepoznajemo, izloženi su i radovi sa motivima koji su sve samo ne karakteristični za Vas, poput mrtve prirode?
– Činjenica da sam godine i godine proveo u pozorištu, svetu glume, opere, baleta… posledično je vodila tome da su me i u likovnom smislu počeli interesovati ti „transformersi” koji na sceni menjaju svoja svakodnevna obličja i karaktere kako bi predstavljuli nekog drugog. I tako sam počao da radim slike na kojima dominiraju dvorske lude, kako ih ja zovem, a neko ih vidi kao Arlekine, uglavnom likove koji su za mene bili metafora tih „transformersa”. Drugim rečima, metafora odnosa čoveka i scene, pri čemu je pozorišna scena opet metafora životne scene. Naravno, bilo je tu i drugih tematskih određenja, pa sam, recimo, s vremena na vreme ulazio i u polje analiza i studija akta, uglavnom ženskog, ali i muškog, u prvom slučaju kao metafore senzualnosti i lepote a u drugom snage, anatomskih oblika mišića. A poslednjih je godina počelo da me ponovo interesuju pejsaž i mrtva priroda. Na akademiji je mrtva priroda bila temelj izučavanje crtačke veštine, prepoznavanja proporcija predmeta… No, iz današnje perspektive ona ti daje tu privilegiju da sam izaranžiraš odabrane predmeta, da iskomponuješ njihove odnose, svetlo i senke, da im pristupiš i bukvalno scenografski. I da onda tome što si iskreirao crtačkom veštinom daješ planove, valerske odnose…
Pomalo neobičan deo izložbe su – ovnovi?
– Taj motiv zapravo ima koren u slici Paje Jovanovića „Seoba Srba” i fascinantnih rogova ovna iza kojeg je čuvar stada. Krenuo sam najpre da radim malu analizu i studiju tog ovna, pa sam radio i neke instalacije, i sad sam u akvarelu jednu lepu seriju ovnova napravio, prosto da odam počest tom čuvaru stada. Generalno, puno je tema, puno je izazova, i zato dosta često menjam tematiku, ne bih li sebe, na neki način, ispitao, dali to ide, da li „radi”. Dogodi se i da nešto ne ne ide u datom trenutku, pa sklonim sa strane, ali se posle izvesno vremena ponovo tome vraćam i eksperimentišem. Otkad znam za sebe, stavno sam bio sklon eksperimentima.
Kao i na tvojim platnima, i akvareli funkcionišu u više planova?.
–Uvek polazim polazim od jedne ideje, od motiva, koji će onda tokom rada dobiti sadržaj, kontekst.Tako, na primer, luda može da nosi sama po sebe poruku, ali i način na koji si ga prikazao takođe može da bude svojevrsna poruka, da nagoni na razmišljanje. Šta je „junak” tim pogledom, tom pozom hteo da kaže? Ti dodatni sadržaji koje kombinujem, a koji moraju likovno biti fino inkorporirani, drugi plan, treći plan… obogaćaju i ostavljaju posmatraču da sklapa kockice, da na neki način stvara vlastitu interpretaciju, svoj doživljaj slike. U stvari, to i jeste suština, da slika ili u ovom slučaju akvarel, ne bude tek puko preslikavanje određenog motiva, nego da nudi i, kako se to nekada govorilo, „nadgradnju”, kompleksan vizuelni doživljaj.
Preti li takvom poimanju umetnosti izumiranje? Danas, recimo, možeš preko interneta da kupiš platno na kojem je, uz pomoć veštačke inteligencije, do detalja imitiran stil Poloka, Klimta, čak Rembranta, ili kompilacija, u kojoj će prevladavati plava i zelena- kao što su nekada ljudi kupovali knjige na metar kako bi popunili regal. Naravno, nema tu ni zrnca umetnosti, ali – liči. I smešno je jeftino.
– Nijedan umetnik ne bi smeo da kaže da će umetnost umreti ili da je već umrla, jer onda gubi i motivaciju da stvara. S druge strane, uz unutrašnji poriv, motivacija, pogotovo u ovakvim situacijama, može biti i inat. I verujem da umetnici u celom svetu slično razmišljaju. Naravno, i mene interesuje u kom pravcu može da nas odvede veštačka inteligencija u svetu umetnosti. Danas njoj nije problem da, ako dobije odgovarajući set uputstava, klonira, recimo, početni Pikasov period ili atmosferu Van Gogovih slika. Ali iskreno sumnjam da će ikada biti u stanju da zameni tu neku humanu dimenziju slikarstva, da zameni to iznenađenje koje donosi potez ljudske ruke. Na primer, ljudski je napraviti grešku i u svaku sliku, i najvećih majstora, „ugrađeno” je mnoštvo grešaka. Istinski umetnik je istraživač, koji stalno ide dalje, nezadovoljan cepa, baca, ali ide dalje. To se teško može očekivati od AI. U svakom slučaju, mogućnosti veštačke inteligencije jesu ogromne, ona nam može olakšati gomilu poslova, pa i u ateljeu, može nam ponuditi ogromnu bazu znanja, ali je sigurno nikada neću koristiti u kreativnom smislu.
M. Stajić/Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.