У Музеју Војводине отворена је прексиноћ репрезентативна изложба „Два века чувања баштине – Матица српска као зачетник музејске мисли кроз фондове Музеја Војводине”. Кроз неколико тематских целина покрива се период од 1847, када је при Матици утемељена „Сербска народна збирка”, односно „Музеум” – под чијим окриљем су постепено скупљани ликовни, али и археолошки, етнографски, историјски, књижевни и језички артефакти – преко 1933, када је Музеј Матице српске отворен за јавност, па све до 1947.
Те ће се године, наиме, Музеј Матице српске трансформисати у две установе: Галерију Матице српске и – Војвођански музеј.
– Будући да је два века Матице српске велики јубилеј, себи смо, као тим, поставили питање како да га и ми обележимо, односно на који начин да презентујемо оно што смо наследили од Музеја Матице српске – каже за „Дневник” в.д. директорка Музеја Војводине Чарна Милинковић. – Задатак је тим пре био сложенији будући да смо 2017. већ приредили сличну изложбу, “Благо из кошнице – Од Музеја Матице српске до Музеја Војводине (1847-1947-2017)”, где смо представили најрепрезентативније предмете који су директно потекли из Музеја Матице српске, те смо се сада суочили и са теретом да се не понављамо. И онда смо дошли на идеју да ми, у ствари, кроз причу о два века трајања Матице српске прикажемо и наше трајање: како смо настали, односно на који начин се развијала наша музеологија, како су те идеје сазревале међу појединцима и које су то све биле препреке при развоју једног музеја. Наравно, будући да не можемо да измислимо нове репрезентативне предмете, одлучили смо да неке поново изложимо али стављајући их и у контекст настанка Музеја Војводине.
Да ли ће овако осмишљена поставка бити и својеврстан увод у припрему нове сталне поставке Музеја Војводине, односно њено обликовање?
– Да! Јако дуго већ чекамо да кренемо у реализацију нове сталне поставке и одређени број артефаката, које сад представљамо на изложби „Два века чувања баштине”, свакако ће бити њен део. Јер, једноставно, то јесте наша прича, односно њени почеци кроз које ћемо публику упознавати са нашом историјом, нашим наслеђем, али опет и приказивати и нашу мултикултуралност и ширину – будући дасмо ми највећи комплексни музеј у Републици Србији. Међутим, пре свега је нужно да се наша зграда у Дунавској 35 доведе у безбедно стање. Она је, наиме, грађена још 1900. и напросто мора да претрпи комплетну реконструкцију, па тек онда, у тако затегнутом објекту, можемо да приступимо и изради нове ставне поставке.
Када говоримо о реконструкцији зграде, да ли то значи и решавање проблема депоа?
– Наравно, јер то и јесте један од кључних наших проблема. И не само наших, него свих музеја и културних институција на територији Србије. Суштина је у томе што је јако мали број музеја смештен у наменски изграђеним објектима. Углавном су се музеји усељавали у нека стара здања, што с једне стране јесте смислено, јер и сами ти објекти представљају наше наслеђе и причају неку своју историју. Међутим, невоља је, као у нашем случају, што је прилагођавање таквих зграда потребама музеја веома изазовно. У том светлу су посебно проблематични управо депои, јер су они највећи чувари нашег наслеђа, а ако услови у њима нису адекватни, у појединим случајевима може доћи до неповратног губитка тог наслеђа. Стога је прича о темељној реконструкцији нашег објекта и кренула од депоа – где ћемо и на који начин ми сутра чувати све те предмете, који су данас смештени у таванском простору, који за то апсолутно није предвиђен. И то не само у музеолошком смислу, већ сав тај материјал представља и озбиљан терет – физички – који све више угрожава стабилност саме зграде. Идеја је, дакле, да се у процесу реконструкције објекта депои спусте, и то не у подрум – јер ни то није ни адекватно ни безбедно, већ на први спрат. А истовремено размишљамо и о неком екстерном објекту који би могао бити претворен у депо. Чак се јавила и идеја да се све институције културе у нашем граду, које имају потребу за измештањем дела грађе о којој брину, удруже и направе неки заједнички депо. И то својеврстан визиторски депо, дакле са делом простора који би био отворен за посетиоце, где би они могли да виде како се чувају сви ти предмети који се тек повремено презентују кроз изложбе или нека истраживања, публикације…
Крајем месеца Музеј Војводине реализоваће и у Будимпешти један велики пројекат?
– У Текелијануму ћемо 29. маја отворити сталну поставку. Идеја је да данашњи питомци у простору читаонице не само уче, него и да се едукују о томе како је све то почело, односно ко је био Сава Текелија и шта је све то он нама оставио. Поражавајућа је, на жалост, чињеница да данас, када бисмо прошетали Новим Садом и направили неку брзу анкету с питањем: Да ли знате ко је Сава Текелија, бојим се да велики број грађана не би знао одговор. Зато смо колегиница Милкица Поповић, музејска саветница, и ја, као ауторке изложбе, желели да се некако одужимо том великом задужбинару, његовој идеји, мисији и визији која је досезала далеко испред свог времена. Наравно, кроз ту поставку желели смо да и о другим знаменитим личностима који су оставили свој траг у нашој историји и култури испричамо причу, и то не само питомцима Текелијанума, него је циљ и да отворимо врата тог прелепог здања у центру Будимпеште и туристима и грађанима мађарске престонице, како би се упознали са нашим народом и нашим наслеђем.
Шта ће се све од грађе наћи на тој изложби?
– Поставка почиње у ходнику Текелијанума, пре уласка у саму читаоницу, са причом о средњовековној историји, која говори о томе да су Срби на тим угарским просторима живели и пре Велике сеобе. Између осталог, реконструисали смо и две круне везане за средњовековну српску историју – круне деспота Ђурђа Бранковића и Стефана Лазаревића. Потом следи део посвећен времену Сеобе и патријарха Арсенија Чарнојевића а затим долазимо до периода Саве Текелије, његових савременика и свега оног што је произишло из тада обликованих идеја. Тако ће, рецимо, бити изложени и реконструисана одежда Саве Текелије, као и његов грб. Посебно поглавље поставке биће документ из 1910, који смо пронашле у архиву у Сентендреји, а који из прве руке сведочи о животним условима и статусу који су уживали ондашњи питомци Текелијанума: од чињенице да су имали послугу која је бринула о њиховој одећи и обући, па до обавезне гимнастике, часове мачевања и правила да се у сви приликама, почев од својих соба, увек понашају као права господа.