U Kulturnom centru opštine Beočin večeras u 19 sati biće otvorena izložba „Virtuelna rekonstrukcija dvorca Orenštajn (Špicer)“.
Na ovom projektu, koji uz pomoć savremenih tehnologija ne samo oživljava istorijski izgled jednog od najreprezentativnijih zdanja podignutih početkom prošlog veka u okolini Novog Sada, nego i daje smernice za njegovu obnovu, angažovao se petočlani tim novosadske Akademije umetnosti i Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture: mr Miroslav Šilić, dr Vladislav Kubet, dr Isidora Amidžić, dr Bogdan Janjušević i dr Valentina Vuković.
U obimnu studiji, koja je, uz izložbu, proistekla iz projekta, autori su, između ostalog, objasnili i dva različita imena koja dvorac u Beočinu nosi. Naime, vlasnik cementare Henrik Orenštajn jeste izgradio ovaj objekat, ali se kasnije njegova ćerka Ana, kojoj je dvorac pripao, udala za Edea Špicera.
I tako je zet ženinom nasledstvu podario svoje ime. Dvorac u Beočinu je aktivno korišćen sve do pre tridesetak godina, da bi danas bio potpuno napušten i zapušten, iako je od 1997. godine formalno zaštićen kao spomenik kulture.
Privremeni krov postavljen 2011, nakon što je originalni propao, još uvek koliko-toliko štiti unutrašnjost, makar od atmosferskih padavina, ali je i njegova konstrukcija sada već pod znakom pitanja. Nekadašnja staklena bašta sada je neprepoznatljiva ruševina, a sa zgrade otpadaju sve veći komadi.
I eksterijer i enterijer
Digitalni modeli i multimedijalni prikazi nude konkretna rešenja za rekonstrukciju Špicerovog dvorca, unikatne građevine koja je zbog novih ideja, ali i arhitektonskih i umetničkih vrednosti, zaslužila status spomenika kulture. Osim centralnog zdanja dvorca, digitalni renderi obuhvataju i pomoćnu zgradu i kompletno dvorište-park, ali i uređenje enterijera, a njihov kvalitet doneli su autorskom timu Veliku zlatnu Formu na izložbi UPIDIV-a Forma 26 u Novom Sadu. Projekat je takođe lane dobio i pohvalu na 47. Salonu arhitekture u Beogradu, najviše priznanje za neizvedene objekte.
Tokom godina su sve vrednije stvari, poput ukrasnih elemenata, starog biber-crepa i druge građevinske keramike odnošene iz dvorca, pa čak i skidane sa njega, poput rukohvata od kovanog gvožđa, držača za oluke i nekih delova iz kupatila.
Autori projekta ponudili su, stoga, jasan putokaz za oporavak ovog bisera arhitekture. Ono što ovu studiju izdvaja jesu upravo digitalni renderi, koje će i publika u Beočinu biti u prilici da vidi, a reč je o konkretnim rešenjima za rekonstrukciju zaključno sa potencijalnim izgledom rekonstuisanog objekta.
Iako su, sa daljim protokom vremena, sve manje šanse da dvorac zaista i bude obnovljen, autori studije upozoravaju da bi u suprotnom, njegovim nestankom, nepovratno bio izgubljen važan segment kulturnog nasleđa ne samo Vojvodine i Srbije, već i šireg regiona srednje i jugoistočne Evrope.