„Поезија и антологија”, „Критике и огледи 1 и 2”, „Драме и Драматизације 1 и 2”
(Матица српска, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Српска читаоница Ириг, 2022-2023)
Највећи издавачки подухват последњих година представља девет књига Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза. Његово жанровски разнолико дело обједињено је уз поштовање највиших научних стандарда, што омогућује поновно читање, интерпретацију и вредновање једног од најзначајнијих опуса за српску културу XX века.
Песнички првенац и антологија Српски песници између два рата чине, према речима приређивача Селимира Радуловића, два најосетљивија каменчића у Михизовом књижевном мозаику. Они се самеравају према тадашњој политичко-идеолошкој ситуацији, али и поетичкој располућености младог песника, као сведочанство о почетном стадијуму процеса у ком Михиз развија своје интелектуалне и књижевне потенцијале. Посебно је важно што се његов подухват сагледава као један од четири кључних антологичарских доприноса прошлог века. Поред Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића, Михиз се издваја својим јединственим особинама и вредностима, као аутор разиграних, али аргументованих разјасница о песницима.
Песме Борислава Михајловића Михиза још увек су недовољно критички валоризоване. Смештена у исти контекст с антологијом, Михизова поезија коначно може поново да се чита, а не само препричава у познатим анегдотама о Крклецу, Десанки или Црњанском.
Михизово књижевнокритичко наслеђе
Владан Бајчета с правом назива његово критичко дело најзначајнијим литерарним ангажманом. Он је приредио два тома Михизових Критика и огледа:
- Први том: Текућа књижевна, ликовна и позоришна критика.
- Други том: Есеји као највиши домет његове критичке мисли.
Први пут је обједињено преко шездесет текстова расутих по периодици, укључујући приказе, осврте, полемике, белешке, анкете и некрологе. Овакво интегрално сагледавање његове критичке активности у дневној штампи коначно омогућује превазилажење предрасуде да је Михиз био исключиво импресионистички критичар. Бајчета доказује да је његов критичарски поступак далеко комплекснији, и замењује симплификовану одредницу „импресионистичка” прецизнијом одредницом „стваралачка”. То је још јасније видљиво у другом тому, где се Михиз исказује и као биограф, социолог и психолог, а нарочито као књижевни историчар.
Сабрани први пут на једном месту, његове студије, есеји, портрети, предговори и поговори отварају врата новим теоријским промишљањима стваралачке критике.
Михиз као драматург
Начин на који прилази делима других писаца сагледан је у својој пуноћи у два тома његових Драма и драматизација. Љиљана Пешикан Љуштановић поставља темељ будућих тумачења у исцрпним предговорима за обе књиге:
- У првом тому налазе се четири Михизове драме, поређане тематски, а не хронолошки, попут Бановић Страхиње и Марко Краљевић које обрађују трагичне судбине епских јунака.
- У другом тому налазе се драме о слому фанатика као што су Командант Сајлер и Оптужени Пера Тодоровић.
Ова дела су обновљена и пречишћена, чиме је омогућен увид у развој једног динамичног и утицајног дијалога који мења слику нашег традицијског корпуса.
Драматизације
Домети и значај овог дијалога најмање су уочени у рецепцији Михизових драматизација. Упркос великом успеху ових дванаест драматизација, и код критике и код публике, оне су до данас читаоцима биле практично недоступне. Поновљеним читањем нарочито се истиче хуморни и иронијски аспект, што овим текстовима и данас даје сценску релевантност.
На тај начин, Михизова Сабрана дела настављају дијалог који продире у срж наше књижевне и националне историје, чинећи његов књижевни ангажман значајнијим од саме стваралачке личности.
Ревитализација Михизовог наслеђа тако не само да обогаћује српску књижевност, већ и продубљује наше разумевање културне историје.
Сања Перић