Ласло Краснахоркаи (1954) један је од најзначајнијих савремених мађарских писаца, овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност.
Већ његов први роман „Sátántangó”, објављен 1985. године (на српском изашао у издању Дерете), изазвао је веома позитивне реакције критике и читалаца. Филмски редитељ Бела Тар на основу ове књиге снимио је 1994. филм под истим насловом, а на филмском платну, такође у Таровој режији, нашао се и следећи Краснахоркаијев роман, „Меланхолија отпора” (српски издавач Сатурна). Већ у ове две књиге Краснахоркаи је изградио особен стил, оличен у изузетно дугим, завојитим реченицама, које његовој прози дају један пулсирајући ритам.
Тај стил, као и готово опсесиван мотив својеврсне гротескне апокалипсе, карактерише и друге његове романе, као што су „Рат и рат” (1999) или „Барон Венкхајм се враћа кући” (2016). Краснахоркаи je аутор јо неколико филмских сценарија, а важи и за једног од најбољих мађарских путописаца: у књигама „Заточеник из Урге ”(1992), „Рушење и туга испод Неба” (2004) овековечио је своја путовања у Монголију и Кину. Такође је и врстан приповедач, те вреди споменути његове књиге приповедака „Односи милосрђа” (1986), „Сејобо је била тамо доле” (2008) и „Иде свет” (2013, такође објављен и на српском), а посебно је занимљива новела „Последњи вук” (2009), која је написана у једној јединој дугој реченици. Краснахоркаијева дела имају врло запажену рецепцију на немачком и енглеском говорном подручју – уосталом, добитник је Међународне награде Мен Букер, а Сусан Сонтаг прозвала га је „сaвременим мађарским мајстором апокалипсе”.
Карснaхоркаија је на српски преводио проф. др Марко Чудић, који је у својој студији о овом аутору истакао да тешко побројати које је све елементе критика издвојила као кључне квалитете његовог приповедања. „Ипак, чини се да тајна, како домаћег тако и међународног, успеха овог писца лежи у његовој способности да створи језиву слику некаквог (тобожњег) пред-апокалиптичног стања, али уз обавезну дозу ироније и врцавог (црног) хумора којим се раскринкавају лажни пророци, народни усрећитељи, и извргава руглу тадашњи – мада у доброј мери и данашњи – новоговор званичне идеологије и (медијске) пропаганде”, наводи др Чудић.
Краснахоркаијев помало старомодни, мада не и „свезнајући” приповедач, истиче преводилац, не коментарише нити износи вредносне судове, али се на основу фокуса приповедања лако може назрети да стоји на страни понижених, да саосећа, иако често на врло ироничан, каткад и сурово-црнохуморан начин, са маргиналцима и идеалистички настројеним особењацима различите врсте које је друштво одбацило. „Чудновати, суморни, од света одсечени полуфантастични светови у којима се одигравају радње Краснахоркаијевих романа и приповедака – премда се јасно распознаје да је реч о мађарским недођијама у другој половини двадесетог века – нагнали су критику да у њему препозна (можда и јединог) мађарског представника маркесовског магијског реализма”.
Ласло Краснахоркаи је, иначе, својевремено био гост београдског Крокодила, а пре два лета је учествовао и на фестивалu LITERAtúra у Малом Иђошу.