У Фелинијевом филму „Кабријине ноћи“ јунак изговара: „Сви ми можемо да се претварамо да смо цинични, мистериозни и лукави, али када се суочимо с чистотом и нежношћу, маска спадне сама од себе“.
После гледања „Слатких ријечи“ Градског казалишта лутака Ријека није било гледаоца коме је остала маска. Толико је спонтана, топла и умилна представа.
„Слатке ријечи“ у режији Матеја Бизјак Петита настале су по сликовници Карла Нораца „Толико те волим“, а изводе их глумци луткари-генијалци, прецизни, окретени, спретни Тилен Кожамељ, Петра Шарац и Давид Петровић.
Лола као сваки прави хрчак има крупне образе, али њени нису нарасли од складиштења лешника и јабука, већ од лепих речи које жели да подели с другима. Мама и тата су заузети, учитељ у журби, симпатија се прави важан, брат је незаинтересован, људи у аутобусу нељубазни. Нико нема времена да саслуша, а камоли узврати слатке речи.
Поред тога што је представа дирљива, непретенциозна, емотивна и разнежила би и најциничнијег међу нама, она обилује хумором.
Када набави малу и велику кутију за чување мале и велике среће, она поново наилази на задиркивање и исмевање своје симпатије и брата. Женка хрчка Лола ни тада не одустаје, из њених образа ће изаћи слатке речи: од „добар дан“ до „волим те“, свакоме, па и ономе ко нема времена и ко сам не примећује добре и племените ствари и људе око себе. То нас доводи до краја приче и песме која се певуши од њеног почетка: „Ми деца знамо, љубав је наша снага“ (музика Дамиен Феликс). Љубав, потреба и могућност да се она искаже, узврати и прими, чини децу (и хрчкове) много снажнијим него што мисле да јесу.
Поред тога што је представа дирљива, непретенциозна, емотивна и разнежила би и најциничнијег међу нама, она обилује хумором. Ту су и духовите реплике на часу математике и забавне реакције Лолиног брата на добијање глобуса, и смешно трубљење трубе у аутобусу и комично симпатијино певање хипхоп песме… Смеху доприноси брза динамика и маестрална анимација сво троје глумаца. Ред кикотања, па ред озбиљне Лолине запитаности над слатким речима и тако је избегнута свака и назнака дидактичности у представи. Нама се саопштавају правила понашања и моћ и значај речи, али због одличног ритма никада се не стиче утисак да нам лекције стижу са позиције ауторитета.
„Слатке ријечи“ у режији Матеја Бизјак Петита настале су по сликовници Карла Нораца „Толико те волим“, а изводе их глумци луткари-генијалци, прецизни, окретени, спретни Тилен Кожамељ, Петра Шарац и Давид Петровић.
У драматуршком смислу, за некога чији образи нису испуњени слатким речима, могу се пронаћи одређени недостаци или макар неодговорена питања на неке од мотивација поступака (рецимо зашто брат одлучи да јој се извини), али то ни најмање не утиче на стабилност и ток приче.
Представа даје упутства и сугестије за исправна понашања, што је сходно узрасту којем је намењена (3+). Језик, поред тога што је носилац слатких речи, често се користио и за стварање ритма игре (нпр. док Лола хода уз точак за трчање). Сценографија (комплетан дизајн Лучи Видановић) осмишљена је као сигуран простор у којем доминирају предимензионирани предмети из свакодневице хрчака (точак, мердевине, дрво), а поменути точак за трчање асоцира на Лолине непрестане и узалудне потраге за саговорником. Лутке Лоле и њеног брата (иста лутка је и лик симпатије и пријатеља) начињене су тродимензионално, док су родитељи представљени у виду једнодимензионалног цртежа главе, као ознака честе одсутности или полуприсутности у Лолином животу.
„Слатке ријечи“ суочиле су нас с оним најчистијим, најживотнијим, најтананијим у нама. Од тога – не само да су нам спале маске заједљивости и огорчености, него је питање да ли да их уопште и стављамо. А и што би? Хрчкици Лоли је много боље кад примећује и дели љубав.