На данашњи дан, пре пет година преминуо је Ђорђе Балашевић. Супруг, отац, деда, Новосађанин, први добитник Фебруарске награде Новог Сада.
Амбасадор добре воље, амбасадор Новог Сада и војвођанске равнице коју је опевао у својим стиховима, описао у својим романима и опричао на својим наступима на разним меридијанима.
Његове песме и даље живе као личне успомене читавих генерација. За многе је био више од кантаутора – био је приповедач, хроничар времена и емоција, песник који је Нови Сад претворио у поетски топоним.
Од новосадских улица до великих бина
Рођен 1953. године у Новом Саду, Балашевић је одрастао у граду који ће касније постати неизоставни мотив његових стихова. Музичку каријеру започео је крајем седамдесетих као члан групе Жетва, а затим и Рани мраз, с којима је снимио песме које су брзо постале хитови.
„Рачунајте на нас“ није била само песма – постала је генерацијска изјава. Већ тада се видело да Балашевић у поп музику уноси нешто другачије: причу, карактере, живот.
Кантаутор који је причао песме
Соло каријера донела је оно по чему ће остати препознатљив: песме које звуче као кратке приче. Његови јунаци нису били апстрактни – то су били обични људи, заљубљени, разочарани, боеми, вечити сањари.
У стиховима су живели „неки нови клинци“, старе љубави, равнице, возови и улице. Балашевић није певао само о љубави – певао је о времену, пролазности, носталгији.
Песме Ђорђа Балашевића никада нису биле само музика. Биле су успомене, мириси, улице и људи. Са његовим стиховима стизале су јесени са мирисом дуња, а живот је био море по ком свако плови како зна и уме. Умео је да буде нежан без слабости, тужан без патетике и духовит чак и онда када говори о пролазности. Зато његове песме ни данас не звуче као сећање, већ као разговор који и даље траје.
Дискографија
Балашевић је објавио значајан број студијских албума, као и живе снимке, компилације и концертне снимке током више од 40 година каријере. Ово су главна музичка издања:
- Пуб (1982)
- Целовечерњи The Kid (1983)
- 003 (1985)
- Бездан (1986)
- Panta Rei (1988)
- Три послератна друга (1989)
- Марим ја… (1991)
- Један од оних живота (1993)
- На послетку (1996)
- Деведесете (2000)
- Дневник старог момка (2001)
- Рани мраз (2004)
Поред ових албума, постоје и бројни синглови као што су Рачунајте на нас, Панонски морнар, Опрости ми Катрин, Прича о Васи Ладачком и други који су обележили његову каријеру и остали део музичке културе региона.
Захваљујући Ђолету Нови Сад и његове улице постале су познате широм бивше Југославије. Они који су долазили у његов град желели су да оду до Штранда, прошетају од Мичуринове до Детелинаре, прођу Улицом Бране Ћосића, Доситејевом, Ђолетовом Салајком и Улицом Јована Цвијића где су стари Несторов, гос’н Чеда и још један једном садили липу, а где сада расту друга деца. Наравно, и да чују како звучи кад шест градских цркава у глас зазвоне. И зато се његове песме нису само слушале – оне су се живеле. У његовим стиховима биле су наше улице, наше љубави, наше јесени и наши одласци.
Библиографија
Ђоле није био само музичар, био је и изузетан писац. Током живота написао је више књига, романа, поезије и мемоара:
– Рачунајте на нас – Збирка поезије и текстова инспирисаних музиком и животом.
– И живот иде даље – Збирка новинских чланака – Колумне и размишљања.
– Три послератна друга – Роман који се преплиће са истоименим албумом.
– Један од оних живота – Белешке живота, љубави и рата.
– Додир свиле – Збирка поезије.
– И од два-три акорда… (јер ни не умем боље ја…) – Књига песама.
– Као рани мраз – Сценарио и прича која носи дух имена групе у којој је почео.
– Календар мог детињства – Исповест и сликопис детињства.
У Новом Саду, Ђорђе Балашевић никада није био само познати кантаутор. Био је наш. Као Дунав, као кеј, као магле које се спусте ујутру. Зато Балашевић у Новом Саду није остао у сећању. Он је остао у свакодневици.
У Ђолетовим стиховима остао је да живи један Нови Сад, али и у онима који су слушали и слушају његове песме. А Новосађанима ће недостајати та богојављенска ноћ и традиционални концерт на Спенсу, где су се смењивали хитови, стихови и шаљиве приче Панонског морнара. Јер био је родоначелник стенд ап сцене, деценијама пре но што ће се она оформити.
„Вечерас је тамо негде горе концeрт“
На петогодишњицу Балашевићеве смрти, огласио се и Ненад Чавић, организатор „Сељачког партија“, добри дух Мокрина који је, кроз Ђолетове стихове направио омаж великом уметнику и банатском зету.
„Вечерас је тамо негде горе концерт. Пустио га је онај мађарски цариник што воли Моцарт кугле. Онај луди Шејн свира виолину, Ђуричић бубњеве. Сале Нађ је на вратима. У првом реду је наравно Бане, добри син, чист миран и тих и фин. Онако у оделу са краватом делује као прави Неверник, и пали се на Блуз Мутне Воде. У другом реду су неке тетке са ладном трајнама. И једна дама са шеширом, мислим да се зове Кетрин. Из дубине сале гледају стари Несторов, госн Чеда и још један, поред њих је Браца што се врн’о са фронта, Стева Ченејац је изашао са концерта, морао је нешто часком до куме, Васа Ладачки је за шанком уз шприцер слуша песму о њему. Протина кћер, слуша песму нетремице, са Месецом у очима. Поред ње је Буба Ердељан. Једна права Провинцијалка. Коначно се развела од оног типа са брчићима…“
Панонски морнар је отпловио остављајући за собо велико благо које је надрасло Нови Сад. И зато је смрт тог 19. фебруара 2021. године изазвала талас емоција какав се ретко виђа. Нови Сад, али и читав регион, опростио се од уметника чије су песме постале део личних биографија. Плакали су од Триглава до Ђевђелије, а у Загребу на Илици освануо је графит „бећарац“ на ћирилици и нико се због тога није бунио.
Пет година касније, Балашевић је и даље ту – у стиховима који се цитирају, у песмама које се певају, у реченицама које многи знају напамет.
Јер, како је сам умео да каже у својој поезији – неке приче се не завршавају. Само наставе да живе у људима.
„Нек булевари света памте музику твојих корака“.