Канађанка Кристал Пјат, једно од најзначајнијих имена савремене игре, кореографкиња која је креирала више од 50 комада за чувене компаније као што су лондонски Краљевски балет, Балет париске Опере, Холандски театар игре, Балет Франкфурт, Национални балет Канаде, Ballets Jazz Монтреал и трупу Cedar Lake, добитница чак четири награде Лоренс Оливије награде и лауреаткиња признања „Јован Ћирилов – за корак даље” Београдског фестивала игре, ауторка је овогодишње Посланице за Светски дан игре:
Људи се крећу – наше руке се пружају, колена клецају, главе климају, груди тону, леђа се извијају, скачемо, слежемо раменима, стежемо песнице, подижемо и одгурујемо једни друге. То је језик, исто колико је и радња. То је оно што тело има да каже о потреби, поразу, храбрости, очају, жељи, радости, амбивалентности, фрустрацији, љубави. Ове слике бљесну у нашем уму пуне значења зато што смо сва та стања тако чисто осетили у телу –били смо покренути.
Сви смо ми играчи. Живот нас покреће; живот нас игра. Пролазна као дах, опипљива као кост, игра се створи од нас. Обликујемо простор. Пишемо својим телима на безречан начин, језиком који се дубоко разуме. Оплемењујемо простор у себи и око себе када играмо.
Као и живот, игра у сваком тренутку ствара и разара саму себе. Као и љубав, она је изван разума.
Волим да мислим о телу као о месту; простору у којем се бивање задржава и обликује. Када играмо, дубоко смо уроњени у то да будемо ту.
Ово пишем почетком 2026. године, у тренутку када делује да нема краја угњетавању, потресима и патњи у нашем свету. Свакодневно, док сведочимо страхоти онога што су људи способни да чине једни другима и механизмима моћи који финансирају и подстичу неизрециво насиље над људима и планетом, игра делује као лак, бескористан одговор. Тешко је замислити шта уметник игре може да учини у свету којем су тако очајнички потребни радикална промена и исцељење.
Па ипак – уметност је, као и нада, облик љубави. Пркосно стваралачка пред скрнављењем, уметност је растварач за ум који се скамењује и мелем који га лечи. Уметност је посуда која нас држи док се заједно рвемо с питањима – на начин другачији од вести, другачији од документаристике и образовања, другачији од мишљења и друштвених мрежа, другачији од активизма и протеста, али не и неспојив с њима.
Кроз стваралаштво гомиламо отпор и наду кроз мале чинове храбрости, радозналости, доброте и сарадње. У игри, и у стварању игре, налазимо доказ да је људскост више од нашег последњег поражавајућег глобалног неуспеха.
Али игри није потребно оправдање, нити објашњење. Сачињена је од нас, а ипак нам ништа не дугује. Потребно јој је само да настани вољно тело. Са тог места, она може да преведе неизрециво; делујући као посредник између нас и непознатог.
Покрећу нас ти ишчезавајући трагови лепоте у садашњем тренутку. И док у себи носимо и игру и њен нестанак, подсећамо се сопствене пролазности. У исто време, ако заиста обраћамо пажњу, игра нам повремено може подарити и кратак увид у сопствену душу.
Светски дан игре се традиционално обележава 29. априла, а утемељио га је још 1982. Међународни савет за игру, који делује при Унеску . Сам датум је пак везан за највећег реформатора у историји игре Жан-Жоржа Новера, зачетника модерног балета, играча и кореографа, који је рођен 29. априла 1727. године.