У депоу уметничких дела Галерије ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића чува се бронзани одливак посмртне маске сликара Лазара Возаревића – уметника чија је улога у формирању музејске колекције Рајка Мамузића била веома значајна. Иако изливање посмртних маски није била масовна пракса у послератној Југославији, оне су ипак постојале; изливале су се као успомена на појединце чији је рад био од великог културног, политичког и историјског значаја. Шездесетих и седамдесетих година двадесетог века уметничко и документарно схватање оваквог поступка још је било живо; но, посмртна маска из Мамузићеве колекције доноси једну врсту инверзије: присутна је не само као архаичан обичај, већ као одраз поштовања и пријатељства према уметнику којег је колекционар сматрао родоначелником и духовним оцем своје збирке.
О пријатељству, поверењу и блиској сарадњи између колекционара и уметника сведочи и то што се званичан почетак Мамузићевог колекционарског рада везује за Возаревићеву „Изложбу лавираних цртежа”, отворену у Клубу књижевника у Београду, 1954. године. У разговору са овим уметником, као и осталим, тада младим сликарима, Мамузић је одлучио да насумично прикупљање слика уобличи у целину која ће представити уметничке домете прве послератне генерације. Историчарка уметности Вера Јовановић указала је на значај овог догађаја: „У пријатељству са Возаревићем, Мамузић је донео коначну одлуку да се уплете у сликарство”. Стваралаштво Лазара Возаревића Мамузић је сматрао окосницом своје збирке. Данас се у њој налази осам Возаревићевих уља на платну и четири рада на папиру.
Лазар Возаревић преминуо је изненада, марта 1968. године, од тровања крви изазваног испаравањем боја и лакова у херметички затвореном атељеу. У тренутку смрти сликара, Мамузић је планирао прво свеобухватно представљање своје колекције пред београдском публиком у Галерији УЛУС, а потресну вест је добио у тренутку штампања каталога у штампарији новосадског Дневника. Због тога је у предговору каталога за ову прилику написао:
„Умро је баш сада када су му отварани многи путеви ка уметничкој слави, која га се и дотле тицала, али се као прави уметник није подавао њеној варљивој привлачности. Овај зао удес затекао нас је када смо с пажњом пратили његове успехе на ИX Бијеналу у Сао Паулу, где је сврстан међу шест најбољих ове величанствене ликовне смотре; када му је изложба у Риму отварала нове путеве ка даљем успону, а Венеција припремала атеље, да би му указала своје стално гостопримство. У Палаис дес Беауx-артс у Брислу већ је постављана изложба за 26. април 1968. године. И тек што је заправо ступио у живот уметника испуњеног више делима него данима, живот пун неугасивог пламена и истраживачке страсти, нестаде за трен ока у огњу, којега као да и сам запалио да би тако стравично изгорео у њему”.
Поводом постхумне ретроспективне изложбе овог уметника приређене у Музеју савремене уметности у Београду, Мамузић у листу Дневник, јануара 1970. године, пише текст – надахнут и дубоко личног тона – у коме указује на то колико га је одлазак пријатеља и једног од најдражих сликара погодио: „Гледалац је опијен узбуђењем, али и потиштеношћу и тугом у исти мах, јер преко ових дела гледа и аутора кога је смрт прерано отргла од живота баш у тренутку када су ова дела непролазне вредности добила своје пуно значење. Сада се тек јасно види како је Лазар био исувише моћан да би признао постојање границе између живота, који никада није довршен…”.
др Ана Ракић, мср Маја Стојанац
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.