Песник Васко Попа је једној својој књизи дао наслов „Усправна земља”. Нигде, као у овој синтагми, нисам нашао нити осетио краћу и тачнију формулу човековог земаљског постојања.
А прича почиње овако. Један дечак је, на једној обали, на ливади поред реке, чувао поверено му стадо. Кућа му је била близу, могао је каменчићем да је добаци, али на другој обали. Да би своје стадо вратио кући, у одређено доба дана, дечак је стадо морао да тера узводно километрима, до мостића на реци, па исто толико назад до куће. Данима и годинама, дечак је у својој машти замишљао мост који би, спајајући обале реке скратио део његове чобанске невоље. Загледан у другу обалу, после дугих лета и јесени, једном приликом дечак је изговорио реч мост.
Тада, тај дечак, то чобанче, није знало да ће бити најбољи ђак у основној и средњој школи, да ће, далеко од свог родног села и свог детињства и младости, докторирати архитектуру, у Москви рецимо. Да ће једног дана, као сада већ чувени архитекта отићи, на исто оно место, на ком је осетио потребу да изговори реч мост. До тог тренутка ни сам није знао да ће из те речи мост извадити мост, и да ће, том опредмећеном речју, заувек спојити те две, до тад неспојене обале. Тај дечак ће остарити, та усправна земља поравнаће се са осталом равном и хоризонталном земљом. А преко оне, у почетку само речи мост, прелазиће хиљаде тона терета брига, туга, радости, суза и песама.
Кад сам угледао моју прву књигу, нисам знао ни да је то књига, нити ми је ико помињао њеног аутора и издавача. Кроз песме те књиге газио сам босоног, по њеним стиховима. Тек касније, кад сам почео да додирујем књиге са корицама, којима су се назирали и знали аутори, видео сам и осетио да су све друге књиге, уствари преписане из ове прве и једине књиге, највећег и јединог Песника, чијим стиховима је, како би песник рекао, умним сјеменом насијана читава васиона. После прве, и како већ рекосмо једине књиге, на чијој једној страници сам и сам рођен, читајући друге књиге о првој књизи, и сам сам се усудио да пишем своју, а по реду настанака књига трећу књигу, на ове две претходне.
Кроз песме прве књиге газио сам босоног, по њеним стиховима
Веће награде за ту службу, ни веће радости нема, осим привилегије и чињенице да ми је Дародавац дао ту моћ да будем записивач песама које ми се пројављују. Захвалан сам му што ми је притом дао и дар да знам и осећам да то није моје, и да то није од мене, него кроз мене. И да је моја радосна привилегија што сам запослен и слуга у тој служби. Што ме песма запошљава. Зато и водим рачуна да, док је записујем, не одузимам реч песми да бих је себи дао. И знам да слобода стварања обавезује више него икаква стега или закон. И знам да, као што је она чобанчетова реч мост постала мост, тако и друге речи могу да се опредмете и да донесу рај или пакао. И знам да у сваком слову постоји жива сила благослова. А кад то знамо, знамо и одговорност пред овом службом и опасност од злоупотребе ове велике привилегије.
Дакле, прва књига је отворена књига земље и неба, ливаде и шуме, видљивог и невидљивог, у којој сам и сам неки зарез или тачка. Друга књига је она безбројна књига коју сам читао поводом ове прве књиге. И, трећа књига је књига коју сам се сам усудио да записујем, наговорен овим првим двема књигама. И следећа књига је ова „Златна књига” Библиотеке Матице српске”. Није шала, седамдесет и три хиљаде дана, десет и по хиљада недеља, две хиљаде и петсто месеци, скупљати, чувати и по њивама нашег колективног духа сејати ону са почетка реч, и оно све што она собом носи, на мудрост, избављење и спасење наших будућих колена.
Слава Ти и Хвала Исусе Христе, Снаго и Надо наша. Слава Ти и Хвала Спаситељу и Утешитељу, што си ми дао дар и увид у радост служења том дару. Хвала ти Матице српска, што својим, зујем матице у пчелињаку, чуваш свето зрно соли рода српскога. Хвала жирију на златном сјају књиге, чије су зраке осветлиле и моју службу поезији. Хвала мојој породици што трпи песника у кући. Хвала мојим унуцима Василију, Матији, Вукану, Стефану и Душану којима посвећујем ово високо признање.