Novina nove stalne postavke Galerije Matice srpske je modul u potpunosti posvećen srpskoj skulpturi – Skulptofilija, kome je posvećena cela sala na međuspratu zdanja GMS. Izuzetno važnu ulogu u oblikovanju tog moduča imao je dopisni član SANU Mrđan Bajića, jedan od najpriznatijih srpskih vajara, koji je zajedno sa kustosima GMS učestvovao u odabiru i u načinu prezentacije vajarskih dela.
– Bilo je veoma lako napraviti ovu izložbu. Imam neko iskustvo na tom polju, ali još mnogo važnije, imao sam kao partnera Galeriju Matice srpske, instituciju koja veoma ozbiljno funkcioniše u svim domenima, i izvanredne saradnike u kustosima Luki Kuliću i Stanislavi Jovanović. Na kraju smo pedantno i precizno svakom od odabranih radova dali njegovo prostor, očište – kako bi to rekla Olga Jevrić, uz dizajn koji jeste prisutan, ali bez ikakve pretencioznosti, odnosno nije on u prvom planu, što se često dešava. I dobili smo Skulptofiliju, koja pokazuje sklupturu od intimne zabeleške do realizacije dominantnog bronzanog dela kakav je Merkur Đorđa Jovanovića. Dakle, ova izložba pokušava da iz postojećeg fundusa, sa nekim malim dopunama, pokaže svekoliku raznovrsnost života skulpture.
Šta je bilo polazište ove „postavke u postavci”?
– Meni je bio cilj da tu kolekciju koja se samopravila, na neki način, pokušam da učinim preglednom u svim njenim aspektima. Stoga u dramaturgiji izložbe imamo početak sa monitorom posredstvom kojeg možete da zavirite u atelje Đorđa Jovanovića. Onda imamo izvadak iz depoa u kojem se uljudno i kvalitetno, po svim muzejskim pravilima, radovi čuvaju; naravno, ne mogu da se čuvaju svi radovi svih umetnika, ali je činjenica i to da mi danas o staroegipatskoj civilizaciji više znamo upravo po sačuvanim skulpturama jer one su u to vreme bile i teatar, i novine, i prikaz zagrobnog života… U sledećem koraku stižemo do portreta, budući da je on bio dominantna tema skulpture, proizašla iz potrebe da se lik čoveka sačuva mimo njegovog životnog trajanja; pri tome su portreti grupisani i prate tok od akademskog realizma 19. veka do Stupica Ane Bešlić, koji je samo neka asocijativna forma…
Zbog čega su posebno poglavlje Skulptofilije upravo dela žena-vajarki?
– Odučili smo da problematizujemo tu „novu“ žensku profesiju, pošto je vajarstvo ranije bilo dominantno muška disciplina, jer je klesanje u kamenu odraz mitskog principa snage. Jer, sredinom dvadesetog veka pojavljuju se izuzetno važne autorke, kao što su Vida Jocić, Olga Jančić i Olga Jevrić, koje prave veliki iskorak. Donele su novi sadržaj, drugačiji epitel skulpture. Uticaj skulptorki ogleda se i u upotrebi novih materijala, novoj tematici, samorefleksiji ženskog upisa…. Recimo, o tome svedoči izvanredan akt Radmile Graovac, koji markira jednu od velikih tema devetnaestovekovnog nasleđa, uz spomenik i portret, a koje su se tokom dvadesetog veka modernizmom jako promenile. Inače, jedna od mana ove izložbe je što nismo uspeli da iz Kuće legata dobijemo jedan veliki komad Olge Jevrić, po meni dominantne umetnica 20. veka u svakom smislu.
Zanimljiv je i dalji put postavke – od Đorđa Jovanovića do Raše Todosijevića?
– Posle tog uvoda uranjamo u deo gde su individualne veličine i izuzetni radovi, blistavi komadi koje GMS ima u kolekciji: Matija Vuković, Vojin Bakić, Risto Stijović… A u centru je prvi naš akademski vajar obrazovan u inostranstvu Đorđe Jovanović, sa veoma dugom i uspešnom karijerom, čije skulpture su relevantne na više nivoa, te prevazilaze i polazište u kojem su nastale i lokalni ambijent. Uz nekoliko sjajnih aktova i figura, za ovu priliku izliven je, po gipsnom odlivku, njegov Merkur. Budući da je ovo delo inicijalno namenjeno otvorenom prostoru, da stoji na vrhu zgrade, u okviru Skulptofilije ono je postavljeno tako da možete da ga vidite i u „visini očiju“, ali i iz donjeg rakursa, dakle onako kako je to autor i predvideo. A kao svojevrstan pandan toj vrsti arhiviranja, istorijata, ali i umetničkog značaja za novo doba, imamo aktuelnu akviziciju GalerijeMatice srpske – jedan od fundamentalnih radova Raše Todosijevića. Taj rad je za ovu izložbu jako značajan jer pokazuje da skulptura može da u svoje polje apsorbuje sve što je trodimenzionalno: imate gotov objekat, tekstualni ispis i instalaciju, kao već odavno apsorbovane jezičke kodove u polju skulpture.
Finale Skulptofilije na neki način problematizuje pitanje skulpture u prostoru danas?
– Na izlazu izložbe su tri makete, od kojih su dve realizovane , kao svedočanstvo o tome da je neko prethodno vreme ostavljalo traga o svojim ubeđenjima, kako god ona danas bila čitana: kao jako prihvatljiva, pogrešna ili problematična. U tom smislu bi Skulptofilija na neki način trebalo da bude i pedagoška, jer nam ukazuje i na to da je u ovoj zajednici u prethodnim vremenima postojala jedna emancipatoska namera, te su najbolji vajari, kao što je Vojin Bakić, pozivani da u ime te zajednice progovore o pojedinim istorijskim događajima. I oni su to radili s punim ubeđenjem, donoseći jezik koji je autentičan, a istovremeno ukorenjen u jedno vreme. Veliki sam borac za to da dođemo sebi i shvatimo da bi onog ko bi danas govorio staroslovenski svi čudno gledali. Dakle, kao što ni u 19. veku ljudi nisu govorili staroslovenskim već jezikom svog vremena, tako mi danas govorimo jezikom današnjice. I u tom smislu, recimo, ja nikada nisam napravio nijednu figurativnu skulpturu jezikom koji meni ne pripada. Drugim rečima, mislim da moderna skulptura treba da se bori i izbori za mesto koje joj s pravom pripada. Stoga se postavka u GMS i završava s praznim novosadskim trgovima, gde bi umetničke intervencije bile itekako dobrodošle. A to nije nikakva specijalnost Novog Sada. Jer ni u Beogradu mi nemamo nijedan spomenik koji je skoro podignut a da ima skulptorski kvalitet koji bi mogao da bude prenet u neku galeriju. Ali to je pitanje vremena u kome živimo . Srećom postoje mali gestovi koji pokazuju da se može i drugačije…
Miroslav Stajić
***
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.