У мноштву појава на уметничкој сцени Војводине и Србије, посебно место припада познатом уметнику керамичке дисциплине Драгољубу Аџићу, чија је уметничка делатност започета крајем шездесетих година прошлог века, одмах након дипломирања на Академији, потоњем Факултету примењених уметности 1969. године, у класи знаменитог професора Ивана Табаковића.
Од њега је примио начин мишљења, компоновања, уплитања теоријских постулата, двосмисленост значења света привида, света реалности и његових сенки и одблесака, али и значај и вредност корена, наслеђа и континуитета – сопствених и оних инхерентних поднебљу и нацији, као и архетипова на којима се заснивају старе цивилизације – од Вавилона и Египта, до Грчке и Рима.
Од самих почетака, Аџић је приступио керамици као аутономној дисциплини, а не као утилитарној форми у служби свакодневних личних или јавних потреба. Ушао је свет фантазмагорије, прво стилизованим и поједностављеним елементима и преплетима који асоцирају на етнолошку керамику, популарну у то време као извор надахнућа, с тамнијим глазурама и сјајем природних боја, да би код њега врло брзо превладао утицај појединих општих знања и сазнања.
Заснивао је своја дела на митским личностима, легендарним сценама или књижевним ликовима (Икар, Посејдон, Пегаз, Хермес, Сизиф, Дон Кихот), касније ће радове посветити „Похвали лудости“ и Еразму Ротердамском, уносећи посебну поетичку ноту која се огледала у мајсторски коришћеним бојеним ефектима светле глазуре. Посебно су биле запажене његове плаве нијансе, за које је Јасна Мелвингер поетски рекла да се ради о уметниковој вези с морем, Јадраном, Средоземљем и Крашићима у којима често борави у врела лета.
Лирске глазуре су се у благом претакању преливале из једног тона у други, из једне боје у другу, што је давало сликарски карактер његовим делима. Осамдесетих година прошлог века, као и многи његови савременици, прошао је кроз – увек актуелан – период размишљања о модерној цивилизацији као изворишту нагомиланих отпада, што је била велика преокупација и једног од наших најрафиниранијих уметника – Леонида Шејке.
С друге стране, код Аџића је та фаза допринела његовом још еманципованијем односу према ономе што нуди дисциплина модерне керамике – а то је трагање за аутентичним и новим путевима који ослушкују дамаре живота и времена у којем живи.
Аџић је већ 1972. започео циклус „Осећај времена и простора“, којем ће посветити многе своје радове. Тај циклус оставио је значајан траг у његовом личном приступу проблемима савремене уметности и егзистенцијалним питањима, а такође је имао велики утицај на српску уметност керамике.
Форме су постале смелије, отвореније, а комбинације још занимљивије и аутентичније. Његова керамопластика добија монументални карактер, чак и када радови нису изузетно великих димензија, што говори о његовом упечатљивом ликовном рукопису.
Упркос многим трендовима у уметности XX и XXI века, Драгољуб Аџић је остао веран традиционалном поимању уметничке вештине, са алхемијски усмереним креативним процесима који одолевају времену.
На Петроварадинској тврђави, месту где је извео велики број уметничких дела, данас његов син Александар Аџић наставља породичну традицију, која ће трајати и у будућности.