Лазар Николић „Голубов”, српски учитељ, историограф и сликар, рођен је 29. марта 1824. у Јарковцу. Радни век, који је трајао пуне 43 године, провео је као српски народни учитељ у банатском селу Добрица, где упознаје славног сликара Константина Данила, који 1853. године долази да ослика тамошњу цркву. Под његовим утицајем током три године сарадње, развија свој дар за сликање, што је за његовог живота резултирало са више од 200 слика – најчешће портрета и икона, и то за Црепају, Орловат, Делиблато, Маргиту, Панчево и Добрицу. У Народном музеју у Зрењанину у овиру сталне поставке Уметничког одељења изложене су његове две слике “Васкрсење Христово” (око 1855) и “Свети Никола” (око 1855), док се у депоу овог одељења чувамо неколико његових цртежа и аутопортрет, који је насликао уз помоћ огледала.
У оквиру Збирке старе и ретке књиге, која се чува у Специјалној библиотеци Народног музеја у Зрењанину, налазе се и Николићеве рукописне белешке попут “Учитељске белешке: Славено-сербска граматика” из 1883. године, “Осмогласник” писан 1840. године и “Хроника места Добрице у Банату од њеног постанка до најновијег доба” из 1877. године. Књиге су богато стилизоване и украшене илустрацијама, укоричене у тврди повез са плавим платном.
Лазар Николић није видео сликарске академије ни великих сликарских галерија па да се могао усавршити у раду своме. Угледао се само у свога генијалнога учитеља и црпео је сам из себе. Био је последњи представник уметничке школе Константина Данила а у читавом низу чланака . у подлисцима „Заставе“ описао је и забележио све што је о њој знао те је тако постао и њеним историком. Јер Данил је практично засновао читаву сликарску школу, чији су ученици били и Марко Завишић млађи, Урош Кнежевић, али и прота панчевачки Константин Арсеновић, и песник Ђура Јакшић.
Лазар Николић бавио се животом и радом још неких наших познатих сликара попут Марка Завишића, Тодора Илића Чешљара и других, а њихове биографије су сачуване захваљујући књизи коју је писао заједно са сином Владимиром Николићем – “Српски сликари : Прилог културној повесници српског народа” (1895). Умро је у 65. години у Добрици. Занимљиво је поменути да је његов портрет по фотографији 1895. године, који је наручио син Владимир након његове смрти, насликао Урош Предић, чији легат се налази у Народном музеју у Зрењанину. Сам портрет је, иначе, власништво Народног музеја у Нишу.
Ж. Балабан
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.