Дуже од две деценије Александар Антонијевић био је првак Националног балета Канаде у Торонту. По завршетку Балетске школе у Новом Саду, у класи Ксеније Дињашки, животни пут га је одмах одвео на међународну сцену, где ће играти главне улоге у кореографским поставкама Жоржа Баланшина, Џејмса Куделке, Вејна Мекгрегора, Џона Нојмајера, Кристофера Вилдона… Био је чест гост на најпознатијим светским позорницама и партнер звездама као што су Евелин Харт или Вивијана Дуранте. По повлачењу са сцене, посветио се фотографији:
– Балет је некако изабрао мене као клинца, а онда сам ја као већ остварен човек изабрао фотографију. Приближавао сам се играчкој пензији и ломио се шта ћу после. За факултет ми је касно, у канцеларију не могу. И избор је пао на камеру, иако пре тога у животу нисам фотографисао. Али чим сам је узео у руке, као да сам стигао кући. Чињеница да сам цео живот провео уз „2Д пројекције“ у огледалу, спремила ме за то да знам шта и како да гледам у односу на то што желим да се нађе на фотографији, одакле да ставим светло, шта хоћу да истакнем, а шта да сакријем. У мају сам имао ретроспективну изложбу у мојој галерији у Торонту, а у плану су Њујорк, Базел, Мајами… Тренутно сам посвећен серијалу који кроз фотографију илуструје патњу, њене најразноврсније облике. Али увек и свуда у мом фокусу су људи. Само ме они интересују.
Ипак, нисте напустили балет већ сте тражени педагог и репетитор, који сарађује, између осталог, са чувеним Алексејем Ратманским, а у Нови Сад сте се вратили да бисте радили с младим балетским играчима.
– Чињеница је да се у мени налази права банка искустава. Радио сам са Енглезима, Русима, Французима, Американцима, од Баланшина до Ратманског. Када уђем у салу, за минут ми буде све јасно. И могу да дођем до играча, да им помогнем да ураде нешто што су можда мислили да не могу. Али ако они нису спремни да слушају и чују, могу да објашњавам до сутра, вајде неће бити. Баришњиков каже: мораш самог себе да убедиш… и онда радиш и радиш, сваки дан. Е сад, данашње генерације су на Тик-току, тамо је све експрес, у 60 секунди… Али висока уметност тај инстант модел не познаје. Она зна само за тежак рад од јутра до мрака.
Шта се променило од времена када сте Ви улазили у свет балетске уметности?
– Балет је данас у целом свету у специфичној ситуацији да напросто мора да се бори за властити опстанак, за егзистенцију. Стога мора да нађе нови глас. Наравно, нећемо се одрећи ни „Лабудовог језера“ ни „Жизеле“, али и када одете у Москву, на репертоару Бољшој театра имате све добро што се игра у свету, а они су синоним за класику. Иста је ситуација и у Лондону, Паризу… У свакој компанији се данас игра све, од Вејна Мекгрегора до Алексеја Ратманског. И углавном су то копродукције. Рецимо, поменути Мекгрегор ради нову премијеру са три компаније, „Ромеа и Јулију“ су заједно радили Бољшој и Национални балет Канаде… И зато не могу да разумем због чега две српске балетске куће, у Новом Саду и Београду, не праве копродукције, зашто немају снажнију конекцију. Јер то би био велики плус за обе средине, и за играче, а пре свега за публику, која добија више добрих представа. У сваком случају, бринем се за будућност балета, јер много је компанија остало без чувара ове уметности, будући да они који их воде пре свега морају да брину о томе да донесу новац, да се фокусирају донаторима и да се избегавају скандали, те не могу да се баве суштином. Јер, балет је данас бизнис.
Многи педагози старог кова међутим зазиру од самог помена речи „савремени“. Да ли је заиста „грех“ играче који су прошли класичну школу упућивати да играју и савремене комаде?
– Другачија је ситуација у савременим компанијама, будући да кореографи попут Кристал Пјат или Хофеша Шехтера пре свега траже специфичне играче који могу да одговоре њиховом концепту. Али у класичним компанијама ви можете, па и морате, да играте све. Нажалост, овде код нас као да влада уверење: она игра Одету, није за савремене комаде. Зашто не би била? Њено тело је инструмент који може да одсвира сваку ноту, била она класична или модерна. У том смислу, ако си савладао класику, разумеш своје тело, разумеш технику, конекције, можеш да играш шта год хоћеш.
Када говорите о томе да балет мора да „нађе нови глас”, шта би то било у случају СНП-а?
– Надам се да ће Аја Јунг успети да нађе младог српског кореографа, који ће некој будућој продукцији дати овдашњи, балкански печат, атрактиван за фестивале. Неког ко ће донети тај посебан шмек компанији и бити карта за њен излазак у свет. На међународној сцени данас успевају само они који имају уникатан глас, јер квалитет се подразумева. Једноставно, нико неће циљано доћи у Нови Сад да гледа „Лабудово језеро“ или „Жизелу”, нити ће Балет СНП-а с тим представама било где гостовати, будући да сви те предивне балете имају на свом репертоару. Уосталом, и у свету данас велике компаније јако ретко крећу на путовање са гломазним продукцијама, јер трошкове је тешко покрити, а више немате харизматичне личности попут Нурејева, који је сам могао да поведе Национални балет Канаде на вишемесечну турнеју, а да се ниједног тренутка не поставља питање да ли ће се то исплатити.
Поменули сте Нурејева. Чини се ипак да више нема звезда какве су били он или Миша Баришњиков?
– Имате и данас фантастичних играча, али харизма се не учи. На пример, један млади Португалац, има само 21 годину, првак је Баварског државног балета у Минхену. Дечко може све, скаче, врти се… али он заправо још увек не зна ко је Ромео, какав је унутрашњи свет Дон Кихота, зашто је принц Алберт морао да се преруши… Техника, акробација, да, али шта значи то што играш? Улога се не састоји само од скокова. Мораш публику мало и „изнутра“ да помериш, да изазовеш емоцију… Мораш да певаш кроз игру. А није лако наћи ту унутрашњу поезију. Е, то могу само велики уметници какав је био Нурејев. Не кажем да онај дечко временом то неће постати, напротив, али још је пред њим дуг пут…
У једном интервјуу прокоментарисали сте да балетски играч мора бити у форми не само физички него и у глави?
– Апсолутно. У балету ваше је тело сложен уметнички универзум. Морате и да глумите и да будете партнер и на правом месту у сваком тренутку… Последњих пет-шест година активног играња страшно сам патио на сцени јер сам пре свега био оштар према самом себи: физички сам био ОК, играо сам Ромеа са 42, моје тело је и даље било у пуној форми, али психички… Изађеш на сцену, а поред тебе клинац од 18. Осећао сам се као диносаурус. Наравно, неки људи могу да трају. Алесандра Фери је пребацила шездесету, али кад изађе на сцену, она је поносна на сваку своју бору. И изгледа предивно. Ја сам, међутим, почео да размишљам о томе како то више није оно што би требало да буде. То ме је све више и више изједало. И на крају сам рекао: имао сам лепу каријеру, али доста је било.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.