Književnik i istoričar Milan Micić jedan je od značajnih savremenih literarnih stvaralaca, koji zauzima istaknuto mesto na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Ovaj pisac zapravo je istoričar po profesiji i izuzetno predan naučni radnik, koji je objavio niz vrednih istoriografskih dela, posvećenih temama iz novije srpske istorije.
Uporedo sa istoriografskim radom Milan Micić, (koji je i doktor istorijskih nauka), se uspešno bavi i književnošću, objavivši do sada desetak knjiga proze, poezije i esejistike. Tema naše posete njegovom spisateljskom ateljeu bila je zbirka kratkih priča sa naslovom „Čudo u Banatu“, koja donosi upečatljiv prikaz neobičnih, dramatičnih, katkad nestvarnih zbivanja na banatskim prostorima i sudbina tamošnjih ljudi nakon Velikog rata. Ovo delo izgrađeno u prepletu realnih događaja i fantastike, predstavlja novi značajan autorski iskorak ovog zrelog i vrsnog prozaiste.
Vaša knjiga „Čudo u Banatu“ predstavlja osobeni književni pogled na Banat kao mesto neobičnih, pokatkad nadrealnih događanja u jednom burnom periodu istorijskog previranja i meteža, u kojem se otkriva i doskora manje poznat segment istorijata srpskog naroda u ovom delu Vojvodine. Koliko je taj nepoznati deo srpske povesnice Banata bio inspirativan za Vas?
– Srpski elemenat u Banatu je najviše bio nepoznat samim Srbima i u srpskoj javnosti, iako je Banat veoma mnogo dao upravo srpskoj kulturi i srpskoj istoriji, da ne nabrajam sve značajne ličnosti iz istorije, književnosti, umetnosti, nauke koje su odavde potekle. Uostalom i prvi srpski ustanak protiv Turaka je upravo počeo u Banatu. Ja sam se bavio Banatom, jer sam tu odrastao i moji koreni su dvostruki: i kolonistički i starosedelački i taj prostor je mene uvek ispunjavao, a smatrao sam da Banat nema dovoljno glasa o sebi. Zato sam istraživao istoriju Banata, a istim prostorom se bavim i u svom književnom delu, jer Banat je krajnje neobičan prostor, baš zato što tu imate različite narode i razne istorijske i kulturne uticaje. On je na određeni način produžetak Balkana – znači, u blizini je dolina Morave, kroz koju vodi najkraći put ka Balkanu. Pored toga tu su i jaki uticaji Karpata, jaki su i uticaji koji dolaze preko vlaške nizije iz onih dubina Azije. Zbog toga je Banat vrlo specifična oblast, pogotovo što je on u stvari nekada sav bio močvara, koja je kultivisana i unutar same banatske zemlje su talozi istorije koji postoje i u banatskim ljudima, i te taloge istorije i trajanja treba neprestano ljuštiti i otkrivati. Tako je i ova moja knjiga proze „Čudo u Banatu“ posvećena Banatu i periodu od 1918. do 1923. godine, kada je po završetku Velikog rata, nestala stara imperija Austro-ugarska i formirale su se nove države Banatom i kada je kroz Banat postavljena jedna nova granica koja još nije bila utemeljena i konačno određena, i onda su ljudi koji su tu živeli postali nesigurni, uznemireni.
Završetak Velikog rata doneo je velike promene i nova iskušenja stanovnicima novonastale jugoslovenske države, koja su, čini se naročito teško pogodile upravo ljude u Banatu. Koliko je ovaj sudar sa istorijom ljude sa ovih prostora izbacio iz životne ravnoteže i kakvo je to čudo sa kojim su se junaci Vaše knjige susreli u Banatu?
– Uvek kad se čovek nalazi na granicama epoha, a to su upravo i ove godine kroz koje mi danas prolazimo, ljudsko biće je uznemireno, zbunjeno, haotično, nesigurno u pokušajima da se uhvati za nešto što može značiti opstanak. I upravo Banat je u tom periodu od 1918. do 1923. to bio: jedno čudo, gde vi ne znate u kojoj ćete se državi probuditi, gde ne znate kuda će proći granica, jer ta granica nije prirodna, ona je tu potpuno veštačka, ona je prolazila kroz atare, čak i kroz sela, na nekim mestima je prolazila i kroz kuće, kroz bašte… Sve to su bile potpuno nesvakidašnje pojave koje su zbunile banatskog čoveka i ja sam kroz ovu knjigu pokušao da osvetlim sve te strahove, koji su se tada javili i na tom malom prostoru Banata da prikažem ono univerzalno što se vezuje za ljudsko biće, njegova htenja, strahove, uznemirenost, njegovu unutrašnju uzbunu, njegov unutrašnji haos koji se uvek javlja u vremenima kada se menjaju države, menjaju društvene strukture, ideologije, kada imamo ulazak u novu epohu. Čini mi se da je knjiga „Čudo u Banatu“ upravo jedna takva priča o Banatu i o banatskim ljudima, da je to jedna vrsta malog epa o Banatu, gde vi imate mnogo naroda, imate mnogo jezika i u tom velikom kipućem loncu svi ti narodi, vere i jezici se nalaze u stalnom previranju, u stalnoj promeni, u prožimanju, u sudaru, gde ti sukobi dobijaju različite oblike, kao što se i uvek događa u vremenima koja su nemirna i koja su neizvesna. …
Istim istorijskim zbivanjima bavio se svojevremeno i Miloš Crnjanski u svojim novinskim reportažama iz Banata, pišući o sudbini doseljenih kolonista, ali taj veliki pisac je međutim u svom romanu prikazao tragičnu epopeju jedne druge, ranije velike srpske seobe na istok, u Rusiju. Da li je i Vaša knjiga, poput „Seoba“, još jedno delo o večitoj tragediji pokreta i preseljenja naroda koje su se zbivale i u Banatu?
– Zaista, vi ovde imate to neprekidno kretanje i neprekidnu seobu. Taj pokret srpskog naroda u Banatu traje od 15. veka do danas, gde se ovaj narod neprekidno kretao, komešao, gde je neprestano uzburkan i uznemiren, i gde prelazi sa jedne tačke na drugu, pokušavajući da se uhlebi i da nađe bolje mesto za život. I u tom neprekidnom kretanju susreću se različite sudbine, dobijaju se različite forme ljudskog trajanja, pojavljuju se oblici života koji su čudni i neočekivani, koji bi u nekim mirnijim prostorima gde nema toliko pokreta sigurno izgledali neobični. Zbog toga je meni Banat uvek bio čudesan i magičan, jer upravo na tome mestu su se događali velika kretanja srpskog naroda i drugih naroda, tu se stalno slivalo različito stanovništvo i odlazilo iz njega. I Banat u tom stalnom nemiru, načinu života i postojanju ima jednu magičnu notu. Ta magična nota je u ovoj knjizi naglašena da bi se formirao ovakav način pripovedanja od kakvog su sačinjene priče u knjizi „Čudo u Banatu“, jer iz te magije koju nudi sam život, događaji koji su se tada dešavali u Banatu, u toj velikoj uzbuni koja se dešava početkom dvadesetih godina, ljudske sudbine su sve postajale pomalo naherene, iskošene, dobijajući neobične, ponegde i groteskne oblike. Negde se moji junaci brane cinizmom, ironijom, crnim humorom, da bi se odbranili od neverovatnih obrta okolnosti života u kojima oni pokušavaju da opstanu i prežive. Ja sam kao književnik tu samo pomalo dodavao soli, samo sam davao notu još čudesnijeg, uzburkanijeg, kako bih naglasio tu magiju, teskobu i uznemirenost ljudi koji su tada živeli na ovim područjima Banata.
U jednom ranijem razgovoru, govoreći o svojoj struci, Vi ste rekli da je u istoriji potrebno čuti i ljudski glas i osvrnuti se i na sudbine običnih ljudi, kakve obično ne beleže velika istoriografska dela. Da li je to bio i motiv za pisanje ovih priča, koje omogućavaju da se upoznaju sudbine i čuju reči običnih ljudi, kao nevoljnih učesnika zahvaćenih vrtlogom zbivanja „velike istorije“?
– Ja u svojim pričama dajem glas običnom čoveku, jer svaki ljudski život ima pravo da oglasi sebe u vremenu. I zato su ličnosti iz moje proze jednostavni, obični ljudi, kao što je u svom prikazu moje knjige rekla Jelena Marićević Balać: moji likovi su običan svet na pozornici života, gde oni dobijaju dobijaju pravo glasa, da iskažu ko su i šta su. šta ih bili, šta žele, kakve su im nade… I da potraže svoj odgovor na pitanje: da li ima spasa? Da li za njih postoji li spas u nekom vremenu kada se činilo da se sve oko njih ruši? I ti obični ljudi postaju književni likovi, ali oni su istovremeno i likovi istorije, jer istoriografija se bavi krupnim pokretima, bavi se elitama koje oblikuju te krupne pokrete, ali se u manjoj meri bavi i čovekom koji na svojim leđima nosi sva ta istorijska gibanja i velike istorijske potrese. Ja sam pokušao ovde da osvetlim sudbine, nade i stradanja običnih ljudi, jer kada uzmete istorijat bilo koje naše porodice, vi kroz te porodične povesti u stvari vidite kako se velika istorija lomi i prelama na običan svet.
Kao istoričar, Vi se bavite proučavanjem istoriografskih izvora i arhivske građe. Na koji način zabeleška o neobičnom događaju ili markantan podatak o nekoj ličnosti pronađeni u prašnjavoj arhivskoj zbirci postaju polazna tačka od koje Vi počinjete da razvijate svoju priču?
– Takva beleška ili pripovest o nekom događaju postaje motiv zato što je ona, sama po sebi već toliko toliko zanimljivlja i neobična, tako da bi ona i bez ikakve književne intervencije, onoga što pisac radi sa nekim motivom, ta priča bi bila zaista dovoljna sama sebi. Kada vi otkrijete i dobijete takav materijal, to je pravo blago i takvog materijala u „Čudu u Banatu“ zaista ima mnogo, to su priče o neobičnim dešavanjima na granici, o pomeranjima granice, o krijumčarenju, pokretima ljudi, o njihovim strahovima. To što se pronađe u arhivu može se upotrebiti na dva načina: može da se primeni u istoriografiji, kao način dočaravanja života u jednom vremeni u i jednom prostoru, ili može da se pretoči u prozu, kao polazište za književni postupak, gde se zabeleženim istorijskim faktima dodaju piščeva intervencija i mašta. Ti šturi podaci pronađeni u arhivu prolaze kroz književnu obradu i transformaciju, nakon koje taj događaj počinje da živi na još neobičniji, čudesniji način. Na taj način se još više ističe i podcrtava ta životna priča ili istina koja tu postoji, da bi ta istina kroz svoju neobičnost lakše dopre do ljudi. Nekad, da biste ljudima kazali istinu, ona mora da bude sočna, da bude jaka, mora da bude na određeni način pojačana, intenzivirana, da bi čovek mogao da je oseti i da je razume.
Kao što se i u Vašim pričama otkriva, posledice velikih istorijskih lomova, katastrofa i preokreta često se najbolje mogu uočiti u sudbinama i porodičnim istorijama običnih ljudi. Da li je to razlog što su u ovoj knjizi diskretni utkani i neki detalji i ličnosti vezane za Vašu porodičnu istoriju?
– Ja sam u ovu knjigu uneo i imena ljudi koji su živeli, koji su postojali, ali i imena i prezimena ljudi koji su izmišljeni a njihove sudbine se možda sastoje od realnih podatakla o životima dva ili tri realna lika ili potpuno izmišljene ličnosti ili pojave. I kada vi čitate knjigu, vi ne možete znati da li je neki lik stvarno postojao ili nije, tu se mešaju stvarnost i nadrealno i simbolično, jer u stvari, kada vi tu pomešate javu i san, dobijete nešto što je odraz istinskog života. A u „Čudu u Banatu“ je upravo to pomešano, tako da sam ja u nekim segmentima uveo i ljude iz moje porodice po majci, Mrkšiće, koji se pojavljuju tu i tamo na toj pozornici života Banata, u tom vremenu, pojavljuju se za nekim kartaškim stolom u Srpskom Itebeju, u Velikoj kafani, ili se pojavi jedan moj deda-stric koji, eto, noću odlazi iz svoje kuće u Srpskoj Crnji, jaše konja, odlazeći negde u tamu i tražeći nešto, a ne znajući ni sam šta to treba da nađe … U ovim pričama ima mnogo likova koji su u stalnom nemiru, u potrazi za nečim, što bi se moglo nazvati spas, a da oni ni sami ne znaju da li će to ikada naći.
Po profesiji ste istoričar i ostvarili ste se kao naučnik i istraživač objavivši značajna dela sa temama iz naše novije istorije, ali ste istovremeno i plodan pisac sa desetak knjiga proze i poezije. Otkuda ta širina stvaralačkog interesovanja i koji su to razlozi koji Vas uz istoriografski rad odvode do bavljenja književnošću?
– Osnovni razlog je to što mi samo istoriografija nije dovoljna. Ona je nauka i ona ima svoju metodologiju, svoja pravila, svoje postupke, koji su jasni i kada napišem neko istoriografsko delo, ono mora biti izgrađeno na temelju činjenica, formiranih tako da prikazuju realne događaje na jednom prostoru i u jednom vremenu. Istoriografska nauka u svom egzaktnom metodu ima jasno određenu granicu, a ja sam uvek imao želju da pređem tu granicu i da ono što znam kao istoričar nadgradim i da u književnom postupku te teme prikažem i kroz poeziju i kroz prozu, kao priču o tom nekom vremenu. Smatrao sam da to mogu da radim i da treba da radim i zaista, pisanje poezije i proze je za mene u životu bilo lekovito. Pre svega, lekovito za mene samog, a ako je ta poezija i proza doprla do ljudi, izazvala u njima neko osećanje i neku promenu u njima samima, to je svakako dobro, ali ja imam unutrašnju potrebu da dam i nešto više, da napišem priču. Priča je za mene zaista neka forma zadovoljstva, tako da su pored istoriografije koju volim i istorijske nauke, ova priča i poezija su tu još jedan lep dodatak moje delatnosti koji me upotpunjuje.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.