Мирослав Демак је словачки књижевник, песник, писац за децу и преводилац, рођен 1948. у Старој Пазови. Студирао је новинарство на Филозофском факултету у Братислави. Писао је поезију, прозу, дечје књиге и преводио дела са словачког на српски, а био је и активан у промовисању словачке културе и мултикултуралности у Војводини. Његово стваралаштво обухвата поезију, прозу и дечје књиге, међу којима се истичу дела попут Готово нешто (Takmer niečo), кроз које истражује свакодневне и универзалне теме, као и Бајкама о тројици уметника (Rozprávky o troch umelcoch), збирка прича која на духовит и поучан начин уводи младе читаоце у свет уметности и креативности.
За свој допринос књижевности и мултикултуралном дијалогу добио је Годишњу награду Културног центра Војводине „Милош Црњански“. Поред књижевног стваралаштва, Демак је познат и по свом преводилачком раду, захваљујући којем су дела словачких аутора постала доступна српској публици. Његов ангажман у очувању словачке културе у Војводини учврстио је његову улогу као моста између различитих култура, а његова дела често одражавају вредности мултикултуралности и међусобног разумевања.
Како видите улогу мањинских књижевности данас, као чувара посебности или као простора у којем се стално преиспитују границе?
– Мањинску књижевност, барем према властитом искуству, сматрам више биполарном. Својевремено сам изјавио да је српска култура за мене била као „мајка по млеку”. Неке од својих приповедака, па и неке од песама, написао сам на српском језику, тако да је избор језика условљен темом о којој пишем. На срећу, оба језика су ми блиска, па не морам, као Пал Завада (који говори словачким дијалектом Тоткомлоша), да кажем: „На словачком бих писао само оно што знам, а на мађарском шта пожелим.”
Постоји ли тема или искуство које сматрате универзалним, без обзира на језик и културу, нешто што увек проналази пут до читаоца?
– Пут до читаоца увек налазе питања сусретања двеју култура. Мене су увек привлачила питања која припадник једне културе поставља боравећи усред друге културе или цивилизације. Споменућу само своју приповетку Емилио или неке од путописа.
У књизи „Готово нешто“ (Takmer niečo) у центру пажње су места и људи који ретко доспевају у фокус. Зашто вас привлаче те „невидљиве тачке“ Европе и Балкана?
– Моји преци су дошли на просторе Старе Пазове 1771. године (иако је Адам Демак дошао у Кишкереш још 1745. године да би у Пазову дошао годину дана после првих досељеника из Селенче) да би били граничари Хабзбуршке монархије на Војној граници са Османском империјом. Деведесет седам година су у Пазови могли да бораве само припадници Петроварадинског пука – који је, само да споменем један податак, чак у пет ратова ратовао против Наполеона. Шалећи се, ја сам говорио да ми нисмо бранили монархију од Турака (њих смо нападали, рецимо код освајања Шапца), већ од Француза.
Док пишете о местима у којима се сусрећу различити језици, обичаји и сећања, да ли вас више инспирише људска свакодневица или културна слојевитост тих простора?
– Иако понекад пишем у презенту (рецимо о Тунису или о Лондону), више ме привлаче питања из историје. Успео сам да нађем доказе да је снег код битке на Текијама (и до данашњег дана се обележава то „чудо”), заправо препричана историја настанка цркве Санта Марија Мађоре из Рима, која је захваљујући икони Богородице (очигледно византијској), коју је победник у спомињаној бици Еуген Савојски оставио данашњој цркви на Текијама. У Словачкој су ме назвали, не баш добронамерно, модерним Индијаном Џонсом, а Ал Џазира је о томе направила репортажу. У Турској су ми овај путопис превели и издали. Њима је био најбитнији доказ да османска армија није била изненађена снегом, већ да је подлегла јачини противничке војске.
У „Бајкама о тројици уметника“ (Rozprávky o troch umelcoch) уметници путују кроз различите просторе и сусрећу разнолике обичаје. Да ли сматрате да сусрет са другим културама обликује уметнички идентитет лика?
– Наравно. Сусрет са другим културама сваки лик, ако је искрено описан, мора да постави питање свога идентитета, своје културе. Мени је то увек било битно, можда сам управо због тога почео да преводим, нарочито поезију. Управо радим на избору „Величанствених седам“ (Sedem statočných), којим словачкој публици представљам дечју поезију Душка Радовића, Мирослава Антића, Милована Данојлића, Милована Витезовића, Љубивоја Ршумовића, Рајка Петрова Нога и Горана Бабића. Њихова поезија се дијаметрално разликује од словачке дечје поезије из седамдесетих година прошлог века. Док је у Словачкој била доминантна форма у стварности безпроблематичног детињства, српски песници су децу пустили на улицу, у простор где има и лепих, али и грозних ствари.
У Вашим делима границе се не посматрају као строге линије, културним, географским и историјским. Како се то одражава у писању о срединама које имају слојевиту културну прошлост?
– Преко граница се увек прелазило. Некад на силу, некад крадомице, али историја света је препуна случајева блиских сусрета две цивилизације. Понекад се то завршавало трагедијом, вероватно чешће него бисмо то желели, али ако је сусрет био успешан, вреди као сто неуспешних покушаја. Битно је код аутора да буде талентован и да свој посао одради најбоље што уме.
У Вашим текстовима границе делују више као места сусрета него раздвајања. Како вам је то искуство помогло при обликовању прича о културно разноликим срединама?
– Сматрам да у свету постоји равнотежа, иначе би се урушио на једну или другу страну. Убеђен сам да је зла у свету неупоредиво више него доброте. Да би се равнотежа одржала, једно од овога мора да буде далеко јаче. Ја сам напросто сигуран да је добро далеко јаче и да само захваљујући томе свет још увек постоји. Наравно, и књижевност.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.