Beogradski festival igre završen je pre dve večeri predstavom „Noć Morikonea” kroz omaž italijanskom majstoru primenjene muzikeu izvođenju čudesnog ansambla Aterbaletto iz Italije.
I to ne samo čudesnog u smislu umetnostih pokreta – već čudesnog i smislu jednog hibridnog žanra muzičko-scenskog teatra za koji tek treba izmisliti jezik kritike. Neću upotrebiti reč “spektakl”, jer je ona kod nas često zloupotrebljena, i jer se uvek setim Gi Debora i njegove teorije. Ovo je iznad svega do sada viđenog u Novom Sadu kada je u pitanju alternativni vid umetnosti plesa koja je spojena sa izvanrednim kolažom Morikoneove muzike vrhunski uklopljene u lavirint zvučnog dizajna ravnog autorskom delu.
A pokret? Pokret je imao u sebi nešto od pokreta lutaka na koncu, nešto od fotografsko-frejmovskog, zato da bi se podvukla jasna granica između baleta kao baleta i onoga što je bilo izvan ili iznad onog klasičnog ili čak savremenog, sad već skoro i klasičnog pokreta nove umetnosti plesa. Ta differentia specifica naglasila je da se radi o geniju kinematografije zaduženog za muziku, naglasila je publici da smo u polju filma, ali i iznad njega, da smo u jednom svetu koji se opire definiciji, između sna i jave, na pragu raja i pakla koji svaki čovek proživi u nekom periodu svog života.
Granice ne postoje
Ekipa umetnika koja je realizovala ovu predstavu: režija, koreografija: Markos Morau; muzika: Enio Morikone; muzička režija i aranžman: Mauricio Bili; dizajn zvuka: Aleks Roser Vatiče, Ben Mervajn; tekst: Karmina K. Belda; dizajn scene i rasvete: Mark Salikru; dizajn kostima: Silvija Delegneau; asistenti koreografa: Šau Partuš; Marina Rodrigez. Sve čestitke Beogradskom festivalu igre na izboru programa i organizaciji. Bez sumnje da će ovogodišnje izdanje biti podsticaj za buduće praćenje ovog izuzetnog događaja na našoj prilično uzdrmanoj umetničkoj sceni u kojoj politika nema šta da traži. Umetnost mora biti iznad bilo kakvih podela, umetnost mora da se pusti da se slobodno vine. Granice za nju jednostavno ne postoje!
Dokumentarni snimci Morikoneovog glasa, lepota njegovih umetničkih i životnih pouka, jednostavnost kojom je voleo muziku i predao joj se do kraja sasvim, njegova ljubav prema filmu, prema filmskim stvaraocima, zahvalnost na saradnji, ljubav prema ženi i porodici, sve se to pokazalo pokretom kroz scene orkestarskih proba gde su svirači – plesali, kroz listove partitura – ptica koje su letele po pozornici, kroz višestruke pojave Morikoneovog lika koji svojom muzikom živi i posle odlaska u večnost, kroz klasične “pas de deux” pretvorene u fantastične “slike” Morikoneove igre sa samim sobom, ili oproštajnog plesa s njegovom suprugom Marijom. Ne mogu se opisati ni prebrojati scene u kojima su dočarane nagrade koje su mu uvek izmicale da bi konačno zasjao na dodeli počasnog Oskara koju je publika doživela iz njegove perspektive…
Čudesne mašine – miks pultevi na sceni kao produžene ruke njegovih kompozicija, sviranje klavira, igranje šaha – tog maestrovog nepresušnog hobija – koje se poredilo sa umetnošću komponovanja – sve je to dočarano u jednoj uigranoj strukturi smene plesnih numera i “gužve” na pozornici koja se iznenada pretvarala u ansambl besprekorno sinhronizovanih umetnika i umetnica čiji su likovi, s crnim naočarima, simulirali sličnost s velikim kompozitorom. Treba iznova slušati i čitati njegove misli, toliko poučne za kompozitore, muzikologe i umetnike. Treba crpsti snagu iz takve skromnosti i zaluđenosti muzikom. Treba pamtiti. A to je upravo ono što je trupa iz Italije uspela.