Захваљујући сплету околности у Карловачку богословију пре неколико година стигао је део предмета који су припадали једном од најважнијих јерараха Српске православне цркве, патријарху Герману Ђорићу, некадашњем ђаку богословског училишта у Сремским Карловцима. Део Ђорићеве библиотеке, фототеке од близу хиљаду фотографија изузетне вредности и неколико планера-дневника које је српски патријарх водио у току дана, баштини сада ова школа. У међувремену су каталогизоване књиге патријарха Германа, а нешто из колекције фотографија и наслова чини сада спомен-кутак у просторијама богословске библиотеке.
– Начин на који су фотографије биле спаковане, датуми и потписи на њима, забелешке о месту и догађају, говоре да је и у том погледу био пример добре организације што је важило за њега као поглавара Српске православне цркве – каже ректор Карловачке богословије протојерeј- ставрофор мр Јован Милановић. – Тамо где су ти подаци изостали, постоје датуми на ковертама. Посебно је чувао фотографије које је добио од верника. Треба имати на уму да у његово време није постојала спонтаност фотографисања као у данашњем контексту. Све што је добијао чувао је и класификовао тако да постане део веће фототеке коју је оставио иза себе.
Милановић као нарочито занимљиве издваја фотографије настале током Ђорићевог устоличења у Пећкој патријаршији. На њима се може запазити начин функционисања манастира на подручју Пећке патријаршије у време када је он изабаран за патријарха, што је важило и пре тога.
– Ваља знати да су тамошње манастире некада чували Албанци – Арнаути. То су заправо чиниле породице које су имале посебан однос са косовским светињама. После устоличења, он се одмах обраћа шефовима албанских племена што говори да је имао велику ширину погледа, али и о томе да СПЦ није допуштала да се идеолошке и ситнополитичке приче увуку у међуљудске односе. С обзиром на то да је изабаран за поглавара 1958. године, а да су комунисти пет година пре тога почели да се разрачунавају са црквом, било је то неизвесно доба и ново искуство СПЦ са комунистичком влашћу – напомиње Милановић.
Драгоцене у збирци су и фотографије начињене у Београду, што је добар извор информација о тадашњем изгледу и приликама у главном граду. Нарочито су занимљиве фотографије његових сусрета са народом.
Како каже Милановић,за сагледавње значаја фототеке треба имати у виду многе чињенице о патријарху Герману, који је на трон СПЦ дошао после смрти патријарха Викентија Проданова. Био је личност која је управљала српском црквом у време које се сматра једним од најтежих у историји СПЦ – у доба комунизма трпећи различите, некад бруталне притиске који су долазили из кругова власти, али и критике да је био близак с врхом државе. Био је 32 године патријарх, од 1958. до 1990.
И у тим околностима, док је био на челу СПЦ успео је много тога да уради. У Сремским Карловцима је то поновно успостављање рада Карловачке богословије, док се наставак изградње храма Светог Саве у Београду сматра најзначајнијим његовим доприносом. Забележено је да је 88 пута подносио молбу и водио разговоре док се није изборио за наставак градње.
– То је био заиста човек који је у потпуности чувао углед Српске православне цркве. Захваљујући њему је обновљена Карловачка богословија, храм Светог Саве, отворена богословија у Крки, почели радови на новој згради Богословског факултета, формиране нове епархије. Захваљујући њему је ипак очуван неки ред иако смо имали велике ране у Македонији и Америци. Он је брод СПЦ водио вешто и благословено. О величини његове борбе за нашу цркву често нама прича митрополит Василије. Када се све то зна и гледају фотографије јасно је да је био човек велике брижности. Био је дружељубив, али није презао од истине. Оптуживали су га за блиске контакте са тадашњом влашћу, што је морало да буде тако јер је био поглавар једне од највећих верских заједница некадашње Југославије. Он је ипак водио рачуна искључиво о цркви – каже Милановић.
Колика је била његова жртва најсликовитије говори догађај који се одиграо у Патријаршији 1973. године, а о ком није дозволио да се прича пре него што умре.
– Владика Хризостом ми је 2010. године испричао да је био сведок тортуре којој је патријарх био изложен због тога што је одбио да потпише препоруку за Титову кандидатуру за Нобелову награду – каже Милановић. – Тада архимандрит и јеромонах, Хризостом Столић је у заказано време дошао у Патријаршију да се види са патријархом. Секретар, шеф кабинета, ђакон Драган Лечић, му је рекао да сачека иако је патриајрх био познат по томе што је био врло тачан. Пошто га није било после извесног времена, Хризостом се по Лечићевом савету запутио до патријархове келије, односно собе. Дошавши до собе покуцао је једном, па други пут, и у том моменту су изашла двојица у мантилима и бацили Хризостома метар и по од врата. Владика је у том положају угледао патријарха како лежи крвав на поду. Пошто он није желео да уради то што је тражено од њега, а пре тога је затражио мишљење осталих епископа и добио негативан одговор, дошли су да се с њим обрачунају – сећа се Милановић Хризостомових речи.
Зорица Милосављевић
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.