Позориште има ту моћ да разложи комплексна политичка дешавања и тако помогне развитку сопственог става.
Рецимо, током протекле позоришне сезоне у Данској настало је на десетине представа (плесних, драмских, документарних…) о ситуацији на Гренланду, које покушавају да систематизују и рашчивијају националне трауме данског колонијализма.
Деца и млади, који тек граде критичку свест у ери медијских контрадикција и који имају питања о свету који их окружује, у позоришту могу наћи путоказ из лавиринта опречних вести. Млади ће се свакако информисати и формирати мишљење, али је много боље да то раде у позоришту, него уз помоћ непроверених или погрешних извора.
Живот за око
Политичке теме у нашем позоришту за младе су ретке и имајући то у виду, још је храбрија одлука да се представе о ратним или политичким темама нађу на овогодишњим „Новосадским позоришним играма“.
Прва луткарска представа на алегоријски начин описује однос тлачитеља и тлачених. „Не задиркуј медведа“ позоришта „Кључ“ из Тел Авива, редитеља и извођача Авија Злихе и Дикле Кац говори о човеку, пијаници, власнику циркуса и његовом окрутном односу према медведу и мајмуници. После дуготрајног малтретирања и трпљења, лишавања слободе и ослепљивања, медвед убија власника циркуса и тако ослобађа себе и мајмуницу.
Представа, дакле, поручује да је насиље решење за насиље и отвара морално и етичко питање: да ли је убиство другога оправдан чин. Ко вас каменом, ви њега још већим каменом. Или: ко вас каменом, ви њега убијте каменом. Да ли се тако постаје племенитији и бољи? Да ли тако треба да живи људски род, да верујемо да постоје непоправљиви чланови друштва који се не дају продуховити, социјализовати и уклопити? Да ли нас једино страх од освете слабијих одвраћа од чињења свирепости над њима? Поетска правда и казна за израбљивање животиња у представи могла се постићи и на други начин.
У гледању представе немогуће је изоставити контекст насиља који Израел деценијама врши над народом Палестине и логично се намеће питање да ли је једно од могућих тумачења представе рационализација за те ужасе и бруталности.
У техничком и визуелном аспекту, тамним светлом (дизајн светла: Лиад Малоне, Дикла Кац) и злослутном музиком (Џони Тал) вешто је створена језива атмосфера циркуског живота. Спорост којом се одвија први део представе и репетитивност донекле доприносе утиску протока времена и трајању мучења, иако би варијације истих ситуација (нпр. извођење циркуских тачака) допринеле разноликости и разноврсности у погледу анимације и динамици представе. Анимација лутака деловала је спретно, зналачки и заводљиво, иако је илузију оживљених ликова прекидао мрак након већине сцена.
Одисеја 20. века
Успешнији пример тематизовања рата јесте представа изведена другог дана фестивала – „Путовање доброг Ханса Бема кроз Европу“ редитеља Томсе Легирског и у изведби чудотворних глумаца луткара из позоришта „Алфа“, Плзењ/Чешка. Изведени текст настао је уобличавањем аутентичне животне приче.
За комплетан дизајн, лутке сачињене од правоугаоника пуног дрвета повезаних магнетом, заслужан је Карел Чех. Одисејски пут Ханса Бема, његов случајан одлазак у рат и дугогодишње враћање кући, дешава се током и након Другог светског рата кроз Чехословачку, Пољску и Немачку.
Током гледања сетила сам се анегдоте о Славомиру Мрожеку коју сам једном прочитала, иако се не сећам где и помало сумњам да ли сам добро запамтила о коме се ради, али прича гласи овако: пољског драматурга и писца, познатог по свом цинизму и аналитичности, питали су зашто је учествовао и здушно подржавао протесте и студентске демонстрације у Пољској 1968. године.
Поред идеолошког поклапања и жеље да се бори против тоталитарних система, Мрожек је објаснио и да нико није имун на дух времена и психологију масе. Дао је пример како би он једнако могао бити део нациста да је којим случајем рођен у Немачкој тридесеетих година.
Мрожеков страх од самог себе и онога што би постао у другачијим околностима користио је како би описао методе тоталитарних уређења и поентирао да је слободна воља крхка пред налетом колективне енергије, па и да је само питање географске и историјске среће да ли ће неко завршити као револуционар, жртва или џелат.
Ханс Бем имао је географску и историјску срећу. Рођен је у немачко-чешко-белгијској породици, а једини пасош који ће имати је пољски. Мултилингвалан, без јасног националног идентитета, с неколико верзија свог имена, Ханс завршава у нацистичкој униформи током рата и уз помоћ низа околности, усуда, лажи, сналажења, лукавства, шармирања успева да се врати својој породици, неколико година после рата. Он није нарочито моралан, не размишља превише о идеологијама, већ је вођен идејом самоодржања и преживљавања.
Једино што непогрешиво уме јесте да брзо доноси одлуке и наставља своје путовање даље. Од наслова који кокетира са сатиричним романом „Доживљаји доброг војника Швејка у Светском рату“, преко сцене школског часа у немачкој и чешкој школи, где се аутори поигравају стереотипима о уштогљеним и крутим Немцима насупрот неуштиманим Словенима, до врцавости самог Хансовог карактера, представа обилује досеткама и хумором.
Духовитост постоји и на нивоу реплика (нпр. амерички полицајац на граници који приликом провере докумената флертује с две путнице које не разумеју енглески) и на нивоу режије и игре у виду гега и размаштане анимације.
Изузетно је занимљив однос глумца и лутке, лакоћа и тренуци када је лутка носилац лика и када глумац својим телом преузима карактер или постаје нови лик. Сочношћу и дрскошћу луткарских мајстора, све се одвија готово водвиљском брзином, па је за време гледања неухватиљива та промена, али је јасна брилијантност, брзина и уиграност ансамбла.
Чешка представа теми рата приступа као нежељеној коби за сваког просечног човека, кога једино срећа и лукавство могу да спасу и казује нам да у рату обе стране убијају људе, а да је људски живот једини вредан. Зато добри Ханс не убија никога.