Пасив у српском језику служи да се истакне радња или њен резултат, а не вршилац. Најчешће се гради помоћу помоћног глагола БИТИ и трпног глаголског придева.
На пример: Кућа је саграђена. Одлука је донета.
У пасиву је важно обратити пажњу на падеже и предлоге. Српски језик често не трпи дословно преношење конструкција из других језика. Због тога се јављају недоумице попут: Сматрано је грехом или Сматрано је за грех?
Правилна реченица је: Сматрано је грехом.
Разлог је што се именица користи у инструменталу без предлога. Инструментал овде означава особину или значење које се нечему приписује. Конструкција са предлогом ЗА у овом случају није стандардна.
Облик СМАТРАТИ ЗА НЕШТО постоји у говору, али није нормативно препоручен.
У књижевном и стандардном језику предност има облик без предлога. Исто важи и за примере попут: Сматрано је срамотом.
Или: Такво понашање је сматрано непристојним.
Пасивне реченице се често користе у публицистици и научном стилу.
Оне омогућавају неутралан и објективан тон, али претерана употреба пасива може учинити текст тешким и зато се препоручује умерено коришћење. У свакодневном говору чешће се користи актив.