И таман кад се после ”Боја на пожиралнику” према новели Прежихова Воранца, у режији Јернеја Лоренција (Прешерново гледалишче Крањ/ Местно гледалишче Птуј, Словенија) и ”Језика копачке” Ивана Ергића и Филипа Грујића, у режији Борута Шепаровића (Загребачко казалиште младих) могло помислити – па, добро је ово Позорје – ето ти одједном нових узбуђења.
Представа ”Дрвене птице” Лидије Дедуш, у режији Ивана Плазибата (Хрватско народно казалиште Вараждин/ Загреб) једна је од оних у којима све можете предвидети, осим последица по ваш емоционални статус након ње. Предвидљив је текст – млада девојка из малог града, тачније села, жели у велики; ради у фабрици; породица јој је окрутна; сељани прави сељаци; обрасци уходани: удај се, па онда живи (ако можеш); удварачи – не зна се ко је гори; и тако даље. Предвидљива је и сценографија (Здравка Ивандија Киригин): илустративни простор села замрачен, замалчен, са распећем у центру и низ уређених простора које представљају домове становника, али и кафану на просценијуму. Режија – такође делује да је доста лења – ликови парадирају, улазе час са леве, час са десне стране; кад се заврши једна сцена почне музика, па онда дође друга сцена; рефлектори се пале и гасе спрам простора на којем се одвија игра. Глума – предвидљива: реалистичка.
Уручење награда најбољима
Јубиларно 70. Стеријино позорје затвара се вечерас у 20 часова на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта проглађењем победника и уручењем награда. Њима у част, након тога следи програм „Епилог у ритму“ (Вече филмске музике и севдаха). Од 26. маја до 2. јуна на овогодишњем фестивалу смо гледали девет представа у такмичарској селекцији и три у међународним „Круговима“. О наградама је овог пута одлучивао жири у којем су Вања Ејдус, глумица, Дражен Ференчина, редитељ и управник Градског драмског казалишта „Гавела“ у Загребу, Федор Шили, драматург, Петар Грујичић, драматург и сценариста и Ђорђе Косић, драматург.
Н. П-ј.
И баш као што свако добро уметничко дело ради са вама, неприметно и сасвим ненаметљиво почне да вас прати док не схватите да је сваки онај предвидљиви поступак заправо имао много дубља утемељења у нечему што је врло животно кад је искрено и са много љубави испричано. А позориште, и то смо се до сада на Позорју уверили више пута, чак и кад је ликовно, кад је физичко, и колико год интелектуалних термина користили да га опишемо, увек је у основи једна много важна и веома лепа прича. Баш као што је то прича о шибању вола до смрти у ”Боју на пожиралнику” и операцији препона једног фудбалера у ”Језику копачке”.