Стеријино позорје је основано у време када је културна сцена тадашње земље, велике социјалистичке Југославије, тражила начине да изгради и ојача сопствени идентитет. Особеност, реноме и престиж Позорја градили су најзначајнији регионални театри, позоришни ствараоци и посленици културе. Од својих почетака 1956. године, Позорје је расло заједно с друштвом, мењало се у складу са естетским и идеолошким токовима, али је увек задржавало своју основну мисију – да негује и промовише домаћу драмску књижев- ност и позоришну уметност, да буде чувар, промотер и критички глас домаће драмске књижевности и сценског израза. Установљен као Југословенске позоришне игре, а од 1992. под данашњим називом, фестивал је био место где су се афирмисали најзначајнији позоришни ствараоци нашег доба (уметници, теоретичари, научници, критичари…), где су се славиле најуметничкије и најхрабрије представе, где се позориште није само гледало, већ се о њему расправљало, учило, истраживало, у њега се сумњало…
Његове сцене нису биле само одблесци уметности, већ и простор слободе, побуне и трагања за истином. „Признајући заједништво наше културе, богате у својој разноврсности, Позорје никоме не одузима његову самосвојност а свакоме може да дода туђе искуство. Оно прихвата и поштује националну аутентичност као једину животну реалност, а омогућава међусобно обогаћивање као могући резултат слободног прожимања. Неугрожена у слободи својих аутентичних форми, у којима долази до изражаја општељудски садржај, култура међу нама ствара споне и мостове који су нам неопходни у нашем заједничком животу”, написао је својевремено Меша Селимовић.
Грађа прикупљана током протеклих седам деценија, осим под кровом самог Позорја, односно његовог Документационо-истраживачког центра, своје је место нашла и под кровом Позоришног музеја Војводине, упркос чињеници да ова институција од свог оснивања 1982. године делује у старом салонском стану у центру Новог Сада. Али и поред тога приљежно брине о театарским музеалијама, па тако и о позоријанским документима, предметима, фотографијама, плакатима, сценографским и костимографским скицама и другим архивалијама, попут старих програмских књижица, које сведоче о минулим временима и о суштини Позорја. Јер, музеолошки концепт у интерпретацији документарне и визуалне грађе чини се и даље непревазиђеним и да он на најпотпунији, најпријемчивији и најексплицитнији.
У том светлу све сачуване архивалије сведоче о минулим временима и о суштини Позорја. Позивају и на присећање на велике уметничке и друштвене тренутке – од фестивалских представа и програма који су померали дотадашње уметничке и театролошке границе, до уметника који су обликовали наш културни идентитет. Носилац имена великог српског комедиографа Јована Стерије Поповића, овај фестивал је не само један од највећих и најстаријих на овим просторима већ је од самог свог настанка постао и мера ствари и средиште духовног, естетског и друштвеног преиспитивања кроз позоришну уметност, симбол културног идентитета и уметничке слободе. Оно је више од позоришног такмичења – Позорје је институција, културни феномен и колективна позоришна свест. Стеријино позорје собом потврђује и сам смисао позоришта.
М. С.
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.