Ја ћу покушати да укратко говорим о себи и свом делу. Одмах истичем: мене је и као човека и као сликара одредио амбијент у коме сам поникао. Рођен сам на бескрајној црници-равници. Над њом се протежу висока и недокучива небеса – плава, дубоко плава. Испод њих плове дивни облаци. Као дете, на нашем лепом салашу, где сам радио све послове, нарочито радо чувао стоку, посматрао сам тај призор. Било је уживање лежати на трави, гледати небо и чаробну игру облака. Две бескрајности једна наспрам друге: небо и земља. Међу њима човек који све те утиске несвесно прима. Одатле сам кренуо у живот путем који нема краја, са једином жељом да стигнем што даље и даље. Уметници који су на таквом, бескрајном путу, дуго сачувају и здравље и активност. То је условљено једно другим. Иста снага подстиче младе људе да нешто учине, да нешто створе, а код уметника се одржи до краја живота.
Прави уметник увек хоће и више и боље. Иако сам до сада урадио преко шест хиљада слика и цртежа, увек се налазим пред питањем – шта сутра! На то ме тера снага мог нагона. Изговорио сам реч: нагон. Он је важна карактеристика мог бића и мог сликарства. Упркос свим школама у које сам улазио и из којих сам врло брзо излазио, тамо нисам могао сазнати оно што сам желео. А желео сaм да сазнам оно што се може научити: законе у сликарству, теорију сликарства… Како о томе ништа нисам чуо, ишао сам даље, али сам напустио и академију. Нисам био задовољан методима рада у њој. Отишао сам у Праг. Велики чешки сликар, авангардист Јан Зрзави ме је прихватио. Он није био професор, али је сматрао да заслужујем да ми даје упутства. Он је био мој први и прави учитељ. Упутио ме на Леонарда, на ренесансу, а то значи: на извор науке и на извор уметности. Ту сам, у ствари, почео сликати.
Међутим, ја сам још у детињству насликао слике које ме уверавају, када их данас гледам, да носе потпуна обележја правог инстинктивног сликарства. Дивим се како сам могао тако, без икаквог знања о сликарству, нагонски, створити слике које показују мој цео даљи рад, па чак и моју последњу слику. То значи да је код мене основно обележје да из свог амбијента, где је бескрај владао, са бескрајним амбицијама, са тада већ препознатљивом индивидуалношћу, нисам могао сачувати место ни у каквој школи. Јер, у уметности се врло мало може научити, нарочито у сликарству. Када сам то апсолвирао, наставио сам да радим пуним и слободним полетом. Мучио сам се што не знам ни занат ни теорију сликарства. Имао сам трновит и врло тежак пут, али сам увек ишао својим ногама и својом главом. Стизао сам до великих музеја, до Лувра. Од старих мајстора сам, у ствари, научио шта је сликарство. Али, морам истаћи да сликар тек сликајући сазна шта је сликарство и шта је слика. А сликарство је велика тајна и дивно чудо, као што је и живот недокучива тајна и нерасветљиво чудо. Ни сви филозофи света нису отишли даље од народне мудрости. Народна мудрост која се ствара у амбијенту о коме сам говорио, између бескраја неба и земље, као отворена књига казује све што је човеку довољно и то је највећа мудрост. Питање одакле долази човек, шта овде ради, куда иде, још нико није решио…
Бескрај у коме сам угледао свет и живот, снага мог нагона и слушање сопственог унутарњег гласа учинили су да могу мирно рећи: никада нисам погрешио. Прошао сам тешку школу, без школе, а тешку због тога што сам увек морао да тражим сам, да се доказујем сам, да откривам сам, да прођем и простудирам све тада постојеће правце – од импресионизма, експресионизма и кубизма до апстракције. На том путу сам много шта спознао. Од кубизма сам научио да је слика једна нова реалност која живи по својим самосталним законима. Од апстракције, коју сам само додирнуо, научио сам да још слободније изражавам своју визију. А визија је битна карактеристика мог сликарства. Када сам као дечак прву слику радио, нисам пресликавао него сам је радио подсвесно, са шарама које светле и певају, које славе живот. Та прва слика, та шума из 1913. године, рађена је са таквом слободом да сам и сада зачуђен како сам је направио. У њој се већ појављују моја личност и моја упорност да сликам визију а не стварност. Ако ту слику ставимо до моје последње слике, види се исти став према животу, став лепоте и узвишености, став чуда и живота, чудо од сликарства које нема краја. То је оно што ме држи, што ме нагони да никада не будем задовољан и да не кажем своју последњу реч док ми не испадне четкица из руку. С тим уверењем идем и сада даље. И ићи ћу још даље!
За мене је кап воде, или облак, или комарац, или било шта друго велика тајна којом, као и са нама који смо делови овог живота и света, владају ови закони природе. Такво космичко осећање прожима моје сликарство, тако се може ићи даље, јер ту нема краја. Увек почињем изнова. И сутра, када будем стајао испред празног платна, осећаћу се као да први пут сликам. Тада ће почети нова битка, нова неуморна борба без престанка. Она нас одржава, она нам даје полет и снагу, а, пре свега, љубав према животу и ономе што је лепо. Општи људски циљ јесте и први задатак уметника – откривање видика у бескрајној лепоти!
У свет уметности нисам кренуо као сликар. Почео сам као клавириста. У фамилији Коњовића имали смо два музичара. Моја тетка је била виолинисткиња, учила је код чувеног Хубаија. После је имала своју академију у Буенос Аиресу. Мој рођак Петар Коњовић је међу нашим највећим композиторима, свакако најзначајнији српски оперски композитор. У мојој породици сви су имали апсолутни слух. И ја сам одлично свирао, али сам осетио да могу бити само интерпретатор. То није одговарало мојој природи. Ја сам тако снажна личност да морам говорити само својим језиком, само својим начином изражавања. Чим сам узео четкицу у руку, казао сам – то је права ствар! Инстинктивно сам знао већ у 16. години живота да ћу бити сликар или ништа. И постао сам сликар – ево ме, ту сам. Тако буде када се човек ослања на свој унутарњи глас и на свој нагон. Тада се не може погрешити!
Након мукотрпних тражења и лутања по Европи, осетио сам се потпуно зрелим да почнем радити своје сликарство. Отуда је у мом сликарству наступила такозвана плава фаза. Наравно, то се није десило одједном. Најпре је освануло јутро плаве вали, плавкасто праскозорје, које се касније постепено развијало и постало апсолутно плаво. То се догодило сасвим спонтано, само по себи, а потпуно из мене. Ништа природније од тога. Плаву боју дубоко у себи носи наш народ. То се види и на нашим средњовековним фрескама. Оне су заиста понеле наш свет, насупрот бугарском и руском византизму. Слично сам се изразио и ја у плавој фази: уз однеговану културу француског сликарства, говорио сам само о нама, о нашем поднебљу и човеку. Ми смо, иначе, још увек културно неиживљен народ, иако за собом имамо велико сликарство из средњег века, тада највеће. Ми ћемоопет бити водећи сликари, јер је наш народ у души распеван сликаровим бојама. Французи су приметили да је моје сликарство неговано у колориту, али да у суштини представља нови свеж глас заступника једног младог народа. Када се плава фаза развила, то сам и сам осетио. Таквог су ме признали у Паризу!
Након плаве фазе, пао сам у веома тешку стваралачку кризу. Осетио сам да ћу постати манирист ако тако и даље будем радио. Знао сам да треба нешто учинити. Такво моје сазнање помогла је и економска светска криза. Наиме, пошто сам успео у Паризу, а био ми је потребан атеље, ја сам свој део земље претворио у атеље у Паризу и још два за издавање под кирију, да бих тако отплаћивао купљену кућу. Међутим, наступала је економска криза, а ја сам морао да се вратим у своју кућу у Сомбору. За мене су се те две ствари срећно поклопиле. Када сам из Париза дошао овамо, отвориле су ми се очи и одједном сам открио да је за сликарство права благодет ова наша равница. Она је заиста фантастично сликарска. У њој ми се отворила богата ризница коју и дан-данас копам, стално се обнављам у себи, дајем нове формулације и синтетичне визије.
Тако је почела моја такозвана црвена фаза. Уопште је признато да су у њој многа ремек-дела, али да она немају младалачку и спонтану распеваност као што је имала плава фаза иако је колористички била распеванија од ње. То је сасвим природно. Не може човек четрдесетих година бити као када му је било двадесет и пет. Полако се спушта магла на оно што је било цвеће.
Ја сам педесетих година био поново у кризи, али то је био и пут ка великом преокрету. Наиме, након 1953. године, потпуно сам се ослободио свих стега и прешао на исти бујан колорит. Зазвониле су: плава, жута, зелена…, појавила се масивна црна контура. Десио се мој стваралачки врхунац и у том стилу урађене слике су заиста изванредне. Црвена, црна, жута… повећавају се, добијају свој пуни простор и у пуном интензитету се све више развијају. То је био и одговор и освежење након сиве фазе која је, свакако, била под утицајем тешких времена.
Ја сам смирен док се налазим међу четири зида, док се налазим у атељеу. Тада дозвољавам себи да потпуно уживам у сликарској материји. Из тога се родила медитативна фаза. Али, чим изађем у природу – преобразим се! Ужарена Војводина је нешто сасвим посебно! Када сам на њеној земљи, када сликам под небом, понесен сам некаквим магичним струјама. Тако сада све више радим. То је мој једини пут да одем још даље. Ја имам снажну визију, а природа је ужасно снажна. Морам у тој ужасној снази, у природи, да урадим слику која потпуно одражава снагу те природе. У томе је максимализација колорита и егзалтације. Тада сликам врло брзо, у пуном осећању страсти. Са страшћу букне ватра, гори и наједанпут се угаси. Тај моменат унутрашњег пламена користим. Сликам док та ватра букти. Слика је готова када осетим да треба стати. Ако бих наставио да радим, нестало би ватре, нестало би визије, остала би обична слика. Врло тешко је осетити када се треба зауставити. Човек упорно вреба тај тренутак. Ја сам га спознао, а када ми се деси, потпишем слику и она је непоновљива. Због тога је моје сликарство јединствено. Оно је мој рођени темперамент. У себи носим страшно широк дијапазон од најсуптилнијих осећања, од финеса и прелаза, до најбруталније драматске снаге колорита!
Ко хоће да доживи моје слике, мора ухватити таласне дужине мога сликарства. Оно ће га тек тада привући. И то је разумевање, иако се сликарство, као и живот, не може апсолутно разумети. Важно је да свако разуме онолико колико у себи има осећајности и симпатија за оно што зрачи из слике, да у томе нађе своје задовољство. Пред мојим сликама мораш се поклонити или бежати. Трећег нема! Оне уништавају. Неко је рекао да су злокобне. То је тачно. У њима има страховитих трагедија и великих победа. У томе је најважнија борба између светла и мрака, са вером у сунце. Ја увек стојим на страни сунца. Али, на страни сунца су и најдубље сенке. То су и најдубље патње, али без патње нема интензивног живљења.
Оскар Давичо је казао у свом дивном есеју да је Коњовић сликар страсти нашег времена где се човечанство бори из петних жила да сачува свој идентитет. Молим! То је то! Ја увек остајем у средишту живота. Концептуалисти праве само делове слике. То нису комплетне слике, то није комплетно сликарство. Они ураде концепт и напишу: овде замислите плаво, овде замислите жуто… То је ништа. То никоме не даје осећање узвишености. Морам рећи да се у таквом сликарству огледа потрошачко друштво, а потрошачко друштво је јако далеко од метафизике. Без метафизике се не може живети. Без љубави се не може живети. Једино је љубав плодоносна. Цинизам и мржња разарају. Основа живота јесте љубав и ко са тога извора пије – вечно ће живети!
Дневник
*******
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.