Фотографија као медиј настала је касно у протоку наше цивилизације. Када су то истицали, мислиоци слика, заправо су имали на уму значај слике кроз време, у историјским контекстима који пружају фотографији снагу момента у преображају различитих видова лепоте. Способност трансформације није могућа без искуства и то врло добро зна хитрооки фотограф Драган Куруцић, загледан у егзотичне пределе Боливије са људима у њима. Око фотографа једнако је пожуди, у сталном трагању за изазовом у енергетској кулминацији. Куруцић искрено показује јавности свет непознате Боливије, именујући тај храбри подухват под капом тишине пространства, трајања у природним контрастима и културолошким дистанцама. Формирајући својеврсну галерију доживљаја (а они често изгледају као извештаји са неке далеке планете), Куруцић нам отвара врата ризнице необјашњивих призора, драматичних ситуација и опасних сусрета са реалношћу. Изложен најразличитијим ризицима, здраственим и сигурносним истовремено, фотограф у складу са својим презименом куражно граби од простора пред собом, увек довољно измакнут да би што боље приметио особеност фотографисаног пејзажа, човека, предмета или животиње.
Ово су фотографије ангажоване реалности које неће одумрети у нашем окружењу већ ће пружити посматрачу прилику за упознавање, визуелно учење о незнаном подручју наше замаљске кугле, чије географске одлике памте древне почетке а планине и камен у њима указују на доминацију митова несталих народа. Ипак, све што видимо на Куруцићевим фотосима, отвореним необичном светлошћу, представља симболичку поруку о универзалним, архетипским сликама света. Човек је на фотографијама усамљен и недоречен, не само због веровања примитивних народа да фотографија узима душу него и због услова окружења, висине и оштрине кисеоника који на посве друкчији начин пуни плућа ондашњег човека. То је човек опкољен сопственим карактером несвесног постојања, унутар ког су гости страна тела непознатих намера. Огромна се енергија сажела на фото папирима пружајући нам вишеструку колористичку сензацију, јединствену и упечатљиву, образујући честице ухватљиве тишине пространства које није лако умом, оком али и срцем савладати.
Преламања светлосних снопова, утисак поподневног зрака, сцена са мајком и дететом окружених каменом пучином, слано белило на испуцалој земљи, облак као путник изнад сиромашног боливијског имања, нестварне боје фламингосовог перја – само су неки од детаља који нас разоружавају. Сви ти елементи настоје да из хаоса путем фотографије уведу ред у нашем поимању видљивог, у часу када се свака од фотографија повезује са неким другим, уметничким сликама али и са самим животом. Фотографија на којој су боливијске власти приказале светској штампи голо тело мртвог Че Геваре, положено на носила у штали, окруженог једним боливијским пуковником, америчким тајним агентом и неколицином новинара и војника, не само да је сабрала горку стварност актуелне јужноамеричке историје, већ је имала и нехотичну сличност са Мантењиним “Мртвим Христом” или Рембрантовим “Часом анатомије професора Тулпа”, како је истакао Џон Бергер. Сваки прозор у свет путем фотографије тако прелази у подсетник за оличење трагедије и дивоте живота, који, попут алегоријског приказа младе у венчаници и слепца пред црквом, представља почетак разумевања човекових бројних путева, судбина и жеља. Закључаног у непрегледној тишини пространства. Знајући да је тај кључ у оку Драгана Куруцића.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.