Београдски фестивал игре завршен је пре две вечери представом „Ноћ Мориконеа” кроз омаж италијанском мајстору примењене музикеу извођењу чудесног ансамбла Aterbaletto из Италије.
И то не само чудесног у смислу уметностих покрета – већ чудесног и смислу једног хибридног жанра музичко-сценског театра за који тек треба измислити језик критике. Нећу употребити реч “спектакл”, јер је она код нас често злоупотребљена, и јер се увек сетим Ги Дебора и његове теорије. Ово је изнад свега до сада виђеног у Новом Саду када је у питању алтернативни вид уметности плеса која је спојена са изванредним колажом Мориконеове музике врхунски уклопљене у лавиринт звучног дизајна равног ауторском делу.
А покрет? Покрет је имао у себи нешто од покрета лутака на концу, нешто од фотографско-фрејмовског, зато да би се подвукла јасна граница између балета као балета и онога што је било изван или изнад оног класичног или чак савременог, сад већ скоро и класичног покрета нове уметности плеса. Та differentia специфица нагласила је да се ради о генију кинематографије задуженог за музику, нагласила је публици да смо у пољу филма, али и изнад њега, да смо у једном свету који се опире дефиницији, између сна и јаве, на прагу раја и пакла који сваки човек проживи у неком периоду свог живота.
Границе не постоје
Екипа уметника која је реализовала ову представу: режија, кореографија: Марkос Морау; музика: Енио Мориконе; музичка режија и аранжман: Маурицио Били; дизајн звука: Алекс Росер Ватиче, Бен Мервајн; текст: Кармина К. Белда; дизајн сцене и расвете: Марк Саликру; дизајн костима: Силвија Делегнеау; асистенти кореографа: Шау Партуш; Марина Родригез. Све честитке Београдском фестивалу игре на избору програма и организацији. Без сумње да ће овогодишње издање бити подстицај за будуће праћење овог изузетног догађаја на нашој прилично уздрманој уметничкој сцени у којој политика нема шта да тражи. Уметност мора бити изнад било каквих подела, уметност мора да се пусти да се слободно вине. Границе за њу једноставно не постоје!
Документарни снимци Мориконеовог гласа, лепота његових уметничких и животних поука, једноставност којом је волео музику и предао јој се до краја сасвим, његова љубав према филму, према филмским ствараоцима, захвалност на сарадњи, љубав према жени и породици, све се то показало покретом кроз сцене оркестарских проба где су свирачи – плесали, кроз листове партитура – птица које су летеле по позорници, кроз вишеструке појаве Мориконеовог лика који својом музиком живи и после одласка у вечност, кроз класичне “pas de deux” претворене у фантастичне “слике” Мориконеове игре са самим собом, или опроштајног плеса с његовом супругом Маријом. Не могу се описати ни пребројати сцене у којима су дочаране награде које су му увек измицале да би коначно засјао на додели почасног Оскара коју је публика доживела из његове перспективе…
Чудесне машине – микс пултеви на сцени као продужене руке његових композиција, свирање клавира, играње шаха – тог маестровог непресушног хобија – које се поредило са уметношћу компоновања – све је то дочарано у једној уиграној структури смене плесних нумера и “гужве” на позорници која се изненада претварала у ансамбл беспрекорно синхронизованих уметника и уметница чији су ликови, с црним наочарима, симулирали сличност с великим композитором. Треба изнова слушати и читати његове мисли, толико поучне за композиторе, музикологе и уметнике. Треба црпсти снагу из такве скромности и залуђености музиком. Треба памтити. А то је управо оно што је трупа из Италије успела.