После „Узашашћа“ и „Сневаних снегова“ редитељ Золтан Бичкеи из Кањиже снимио је трећи играни филм „Јуродива бајка“ (Bolondmese), чију премијеру је управо имала прилику да види публика у Будимпешти.
Више од 90 одсто филма снимано је на пашњаку, пустари Јараш надомак Кањиже уз нешто кадрова на Тиси и периферији ове потиске вароши.
Филм је својеврсна балада пустаре, говори о сеоским лудацима који су протерани у пустару, а како указује Бичкеи, тема филма намеће питање: „Да ли још имамо земаљски рај и ко га чува?“
Пустара Јараш посебно је имала велики утицај на стваралачки опус неколицине стваралаца са ових простора: писца Ота Толнаија, сликара Тихамера Добоа Цигоњу, кореографа и мага модерног театра Јожефа Нађа и самоуког редитеља Золтана Бичкеија. Ускоро излази и књига о томе шта пустара Јараш значи у опусу ових стваралаца.
– То није случајно, јер пустара има неку чудесну енергију и чудне вибрације које изазивају да се са фантазијом допуни њена празноћа и пространо небо изнад ње. Овде влада и неки чудан мир и осећај времена са којима смо се више пута у тешким временима суочавали. Значи да та пустара није пуста, низина је то која има своје разне дијалекте од степе до рита преко пустаре. Пустара је можда најпразнија, али важно је да и свака мала травка или једна птица дају драгоцени смисао на овом духовно плодном тлу. Визуелно се то може добро истанчано осликати, што су на својим сликама потврдили Коњовић, Николајевић, Ач, Добо, Карлаварис и још неки, на високом уметничком међународно признатом нивоу – констатује Бичкеи.
Бичкеијева балада о пустари више личи на грузијске филмове 70-тих година прошлог века, него на савремена филмска остварења. Без обзира што има радње, Бичкеијев филм је више визуелни. Сеоске луде село протерује у пустару и њихова судбина се прати. У првом плану није сама прича него човек у природи, у великој низији која је пуна детаља, интересантних и чудних ствари. Не може се рећи у ком временском оквиру се све одиграва, јер има разних тачака, па према томе може се сврстати у 20. или 21. век. Прича је мало безвременска, јер се управо безвременост осећа у пустари, на шта је Бичкеи ставио нагласак.
– Ако изађемо на низину, на пустару, у самој природи у пустари осећамо као да је време стало, као да је то природа вечности. У данашње доба , кад се све дешава као једна лавина изузетно брзим темпом, у хаосу, нереду, у дисхармонији, онда је јако важно да се утицај и дух природе формира кроз јасну поруку – наглашава Бичкеи.
На примеру и упорности Золтана Бичкеија потврђује се да се и у малим срединама могу у скромнијим условима и финансијским буџетом, снимати дугометражни филмови.
– У садашњим условима то је и чиста срећа што сам успео да снимим три дугометражна филма – каже Бичкеи. – Не могу да се жалим, све што сам замислио успео сам да остварим. Од идеје до приказивања на биоскопском платну, зна то да потраје, па је за управо завршени филм било потребно четири године, али претходни филм „Сневани снегови“ сниман је десет година. Филм „Јуродива бајка“ сниман је као телевизијски у трајању од 80 минута, али поред приказивања на телевизији, сматрао сам да велика пустара заслужује велико платно, али проблем представља што наша регија нема свог дистрибутера па се на том плану све мора одрадити пешице, корак по корак. После
премијере у Будимпешти пред публиком у Кањижи биће 8. маја, а уговорено је приказивање у Новом Саду, Зрењанину, Београду и још у двадесетак места у нашој земљи.