Posle „Uzašašća“ i „Snevanih snegova“ reditelj Zoltan Bičkei iz Kanjiže snimio je treći igrani film „Jurodiva bajka“ (Bolondmese), čiju premijeru je upravo imala priliku da vidi publika u Budimpešti.
Više od 90 odsto filma snimano je na pašnjaku, pustari Jaraš nadomak Kanjiže uz nešto kadrova na Tisi i periferiji ove potiske varoši.
Film je svojevrsna balada pustare, govori o seoskim ludacima koji su proterani u pustaru, a kako ukazuje Bičkei, tema filma nameće pitanje: „Da li još imamo zemaljski raj i ko ga čuva?“
Pustara Jaraš posebno je imala veliki uticaj na stvaralački opus nekolicine stvaralaca sa ovih prostora: pisca Ota Tolnaija, slikara Tihamera Doboa Cigonju, koreografa i maga modernog teatra Jožefa Nađa i samoukog reditelja Zoltana Bičkeija. Uskoro izlazi i knjiga o tome šta pustara Jaraš znači u opusu ovih stvaralaca.
– To nije slučajno, jer pustara ima neku čudesnu energiju i čudne vibracije koje izazivaju da se sa fantazijom dopuni njena praznoća i prostrano nebo iznad nje. Ovde vlada i neki čudan mir i osećaj vremena sa kojima smo se više puta u teškim vremenima suočavali. Znači da ta pustara nije pusta, nizina je to koja ima svoje razne dijalekte od stepe do rita preko pustare. Pustara je možda najpraznija, ali važno je da i svaka mala travka ili jedna ptica daju dragoceni smisao na ovom duhovno plodnom tlu. Vizuelno se to može dobro istančano oslikati, što su na svojim slikama potvrdili Konjović, Nikolajević, Ač, Dobo, Karlavaris i još neki, na visokom umetničkom međunarodno priznatom nivou – konstatuje Bičkei.
Bičkeijeva balada o pustari više liči na gruzijske filmove 70-tih godina prošlog veka, nego na savremena filmska ostvarenja. Bez obzira što ima radnje, Bičkeijev film je više vizuelni. Seoske lude selo proteruje u pustaru i njihova sudbina se prati. U prvom planu nije sama priča nego čovek u prirodi, u velikoj niziji koja je puna detalja, interesantnih i čudnih stvari. Ne može se reći u kom vremenskom okviru se sve odigrava, jer ima raznih tačaka, pa prema tome može se svrstati u 20. ili 21. vek. Priča je malo bezvremenska, jer se upravo bezvremenost oseća u pustari, na šta je Bičkei stavio naglasak.
– Ako izađemo na nizinu, na pustaru, u samoj prirodi u pustari osećamo kao da je vreme stalo, kao da je to priroda večnosti. U današnje doba , kad se sve dešava kao jedna lavina izuzetno brzim tempom, u haosu, neredu, u disharmoniji, onda je jako važno da se uticaj i duh prirode formira kroz jasnu poruku – naglašava Bičkei.
Na primeru i upornosti Zoltana Bičkeija potvrđuje se da se i u malim sredinama mogu u skromnijim uslovima i finansijskim budžetom, snimati dugometražni filmovi.
– U sadašnjim uslovima to je i čista sreća što sam uspeo da snimim tri dugometražna filma – kaže Bičkei. – Ne mogu da se žalim, sve što sam zamislio uspeo sam da ostvarim. Od ideje do prikazivanja na bioskopskom platnu, zna to da potraje, pa je za upravo završeni film bilo potrebno četiri godine, ali prethodni film „Snevani snegovi“ sniman je deset godina. Film „Jurodiva bajka“ sniman je kao televizijski u trajanju od 80 minuta, ali pored prikazivanja na televiziji, smatrao sam da velika pustara zaslužuje veliko platno, ali problem predstavlja što naša regija nema svog distributera pa se na tom planu sve mora odraditi pešice, korak po korak. Posle
premijere u Budimpešti pred publikom u Kanjiži biće 8. maja, a ugovoreno je prikazivanje u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu i još u dvadesetak mesta u našoj zemlji.