У ПОСЕТИ КРЕАТИВНОЈ РАДИОНИЦИ АКАДЕМИКА ТИБОРА ВАРАДИЈА Предани борац за равноправност народа

На­гра­да „Ме­да­ља кул­ту­ре за мул­ти­кул­ту­рал­ност и ин­тер­кул­ту­рал­но­стˮ Кул­тур­ног цен­тра Вој­во­ди­не “Ми­лош Цр­њан­ски”, која је до­де­ље­на је ака­де­ми­ку Ти­бо­ру Ва­ра­ди­ју, прав­ни­ку и књи­жев­ни­ку, била је конкретан повод за посету креативном атељеу јед­ног од најпоштованијих ин­те­лек­ту­а­ла­ца у Вој­во­ди­ни. По­ред ве­ли­ког ме­ђу­на­род­ног угле­да ко­ји као на­уч­ник и пи­сац ужи­ва, про­фе­сор др Ти­бор Ва­ра­ди се по­твр­дио као пре­да­ни бо­рац за рав­но­прав­ност на­ро­да, по­себ­но се ба­ве­ћи пра­ви­ма угро­же­них ма­њи­на, пре све­га Ро­ма.

Жи­ри за до­де­лу ове на­гра­де је по­себ­но ис­та­као то да се Ва­ра­ди од 2011. го­ди­не на­ла­зи на че­лу Од­бо­ра за про­у­ча­ва­ње жи­во­та и оби­ча­ја Ро­ма у Срп­ској ака­де­ми­ји на­у­ка и умет­но­сти, да је ор­га­ни­зо­вао ви­ше ме­ђу­на­род­них и на­ци­о­нал­них кон­фе­рен­ци­ја о за­по­шља­ва­њу Ро­ма, очу­ва­њу и за­шти­ти ром­ског је­зи­ка, као и о до­при­но­си­ма Ро­ма кул­ту­ри на­ро­да у Ср­би­ји. У окви­ру ра­да у овом Од­бо­ру, Ва­ра­ди је на­пи­сао и при­ре­дио број­не књи­ге и збор­ни­ке са овом те­мом.

Та­ко­ђе, у ње­го­вој бо­га­тој би­бли­о­гра­фи­ји, из­ме­ђу оста­лог, об­ја­вио је се­дам­на­ест про­зних књи­га на ма­ђар­ском, срп­ском, ен­гле­ском и не­мач­ком је­зи­ку, из­два­ја се шест про­зних де­ла у ко­ји­ма је ре­кон­стру­и­сао при­ват­ну исто­ри­ју жи­те­ља Ба­на­та и Вој­во­ди­не. Пет сво­јих књи­га об­ја­вље­них на срп­ском је­зи­ку у из­да­њу Ака­дем­ске књи­ге из Но­вог Са­да, на­пи­сао је на основ­ну ар­хив­ске гра­ђе са­чу­ва­не у по­ро­дич­ној адво­кат­ској кан­це­ла­ри­ји. У њи­ма је осве­тлио мно­го­број­не пред­но­сти су­жи­во­та гра­ђа­на у мул­ти­на­ци­о­нал­ним и мул­ти­је­зич­ким сре­ди­на­ма као што је био Беч­ке­рек у ме­ђу­рат­ном пе­ри­о­ду. Као и сва ве­ли­ка књи­жев­на де­ла, та­ко нам и нај­но­ви­је до­ку­мен­тар­не про­зе Ти­бо­ра Ва­ра­ди­ја, го­во­ре мно­го сли­ко­ви­ти­је о све­му оно­ме што се де­ша­ва­ло у Ба­на­ту то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, не­го би­ло ко­ји уџ­бе­ни­ци из исто­ри­је.

Иако сте за свој про­фе­си­о­нал­ни ан­га­жман, као и за књи­жев­на до­стиг­ну­ћа, до са­да до­би­ли број­не на­гра­де, да ли вам је ова Ме­да­ља кул­ту­ре за мул­ти­кул­ту­рал­ност и ин­тер­кул­ту­рал­ност по не­че­му по­себ­на?

Ова на­гра­да ми је од по­себ­ног зна­ча­ја јер је мул­ти­кул­ту­рал­ност ствар­ност ко­ја ме пра­ти це­лог жи­во­та. Не знам да ли сам имао дан у жи­во­ту ка­да сам ко­ри­стио са­мо је­дан је­зик. Мо­ја ге­не­ра­ци­ја у Зре­ња­ни­ну/Беч­ке­ре­ку је има­ла бла­го­дет да смо до­би­ли на по­клон три је­зи­ка: спр­ски, ма­ђар­ски и не­мач­ки. На­рав­но, ни­смо баш са­вр­ше­но го­во­ри­ли сва три је­зи­ка. За вре­ме мог де­тињ­ства, Нем­ци су не­ста­ја­ли из гра­да, та­ко да се код ме­не не­мач­ки баш ни­је уса­вр­шио. Мој су­гра­ђа­нин Иван Ива­њи, де­сет го­ди­на ста­ри­ји од ме­не, на­у­чио је са­вр­ше­но не­мач­ки. До­вољ­но да по­ста­не Ти­тов пре­во­ди­лац. Ко­ри­шће­ње ви­ше је­зи­ка омо­гу­ћу­је да чо­век бо­ље упо­зна и свој ма­тер­њи је­зик, јер до­би­ја пер­спек­ти­ву. Ми­слим да мул­ти­кул­ту­рал­ност олак­ша­ва да ви­ди­мо свет, а олак­ша­ва и то да бо­ље ви­ди­мо соп­стве­ну кул­ту­ру. По­ма­же и у то­ме да по­је­дин­це не це­ни­мо по то­ме ко­јој вр­сти при­па­да­ју, већ по то­ме ка­кви су ствар­ни љу­ди.

Го­то­во се већ 15 го­ди­на ин­сти­ту­ци­о­нал­но, у Срп­ској ака­де­ми­ји на­у­ка и умет­но­сти ба­ви­те по­ло­жа­јем Ро­ма. Да ли се по­ло­жај ма­њин­ских за­јед­ни­ца у на­шој зе­мљи по­бољ­шао у том пе­ри­о­ду?

У СА­НУ сам за­пра­во пред­сед­ник два од­бо­ра ко­ји се ба­ве ма­њи­на­ма: Од­бо­ра за про­у­ча­ва­ње жи­во­та и оби­ча­ја Ро­ма и Од­бо­ра за про­у­ча­ва­ње на­ци­о­нал­них ма­њи­на и људ­ских пра­ва. Овај дру­ги од­бор се ба­ви ка­ко ма­њи­на­ма у Ср­би­ји, та­ко и Ср­би­ма у зе­мља­ма где они пред­ста­вља­ју ма­њи­ну. Ни­је ла­ко од­го­во­ри­ти на пи­та­ње да ли се по­бољ­ша­ва по­ло­жај ма­њин­ских за­јед­ни­ца. Ми­слим да је за­ла­га­ње за пра­ва ма­њи­на трај­ни за­да­так – без об­зи­ра да ли се ра­ди о ма­њи­на­ма у Ср­би­ји или о Ср­би­ма ван Ср­би­је. Ка­ко се свет ме­ња, ме­ња­ју се прет­ње, а он­да и ин­стру­мен­ти за­шти­те ма­њин­ских пра­ва. Др­жа­ва ко­ја се бри­не о ма­њи­на­ма по­сти­же и то да при­пад­ни­ци ма­њи­на по­ста­ју не са­мо др­жа­вља­ни већ и при­ста­ли­це те др­жа­ве.

Об­ја­вље­на је ва­ша књи­га при­ча “Тра­гом ре­зер­вне исто­ри­је”. То је већ пе­та књи­га при­ча за ко­ју ин­спи­ра­ци­ју има­те у са­чу­ва­ној ар­хи­ви по­ро­дич­не адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је. Ко­ли­ко вам је би­ло иза­зов­но да из тих прав­них спи­са у ко­ји­ма пул­си­ра про­шлост, из тих чи­ње­ни­ца ко­је су чи­ни­ле сва­ко­днев­ни жи­вот обич­них љу­ди, из­ма­шта­те при­че о њи­ма?

Ти спи­си су за­пра­во је­ди­ни адво­кат­ски спи­си из пр­ве по­ло­ви­не про­шлог ве­ка у Вој­во­ди­ни ко­ји су, не­ким чу­дом, са­чу­ва­ни. Знао сам увек за њих, би­ли су за ме­не ва­жни, али сам имао ин­тен­зи­ван про­фе­си­о­нал­ни жи­вот, па је та ва­жност би­ла не­ка од­ло­же­на ва­жност. По­след­њих го­ди­на сам се ипак окре­нуо ка спи­си­ма. У књи­зи „Тра­гом ре­зер­вне исто­ри­је“ ба­вим се углав­ном спо­ро­ви­ма у го­ди­на­ма не­мач­ке оку­па­ци­је Ба­на­та. Исто­ри­ја је за­бе­ле­жи­ла ве­ли­ке до­га­ђа­је. Мно­го ма­ње зна­мо о то­ме шта се де­ша­ва­ло у ку­ћа­ма, ком­ши­лу­ци­ма. Љу­ди су ипак по­ку­ша­ли не­ка­ко да жи­ве. О то­ме је оста­ло тра­га у адво­кат­ским спи­си­ма. Ви­дим и то да су у не­ке сит­не спо­ро­ве стран­ке, адво­ка­ти, су­ди­је, суд­ски екс­пер­ти, ула­га­ли не­сра­змер­но мно­го енер­ги­је. И то је ло­гич­но. Се­ћам се јед­не при­че ко­ју ни­сам на­шао у спи­си­ма. Реч је о јед­ном су­ди­ји од ко­га је власт оче­ки­ва­ла да осу­ди на смрт деч­ка од 15 го­ди­на ко­ји је ба­цио ка­мен на про­зор Ге­ста­па. Тре­бао је да уче­ству­је и екс­перт, да би утвр­дио да је деч­ко до­вољ­но зрео да се сма­тра пу­но­лет­ним. Су­ди­ја је по­ку­шао са­мо­у­би­ство. У спи­си­ма ви­дим спор из истих го­ди­на, где је јед­но од пи­та­ња, из­вор смра­да у дво­ри­шту го­спо­ђе Чор­бе. Да ли су ко­њи ње­ног под­ста­на­ра оста­ви­ли ба­ле­гу, или је из­вор за­пу­ште­ни ну­жник. И са­да и стран­ке, и адво­ка­ти, и су­ди­је и екс­пер­ти ула­зе са пу­ним по­ле­том. Чо­век има ути­сак да су на­шли не­ку ре­зер­вну исто­ри­ју.

Ко­ли­ко су упра­во ти спи­си из по­ро­дич­не ар­хи­ве би­ли ва­жни за об­но­ву ва­ших лич­них се­ћа­ња на пе­ри­од то­ком и на­кон Дру­гог свет­ског ра­та?

За­бо­рав и се­ћа­ње ни­су јед­ном за сваг­да раз­гра­ни­че­ни. Гле­да­ју­ћи спи­се, то се код ме­не ви­ше пу­та по­твр­ди­ло. По­вод за вра­ћа­ње се­ћа­ња  мо­же би­ти и си­тан де­таљ. Чи­та­ју­ћи на­ред­бе не­мач­ког оку­па­то­ра, нео­бич­но че­сто се ја­вља реч „со­форт“ – „од­мах“. Та реч ми је вра­ти­ла из за­бо­ра­ва је­дан до­га­ђај из ра­ног де­тињ­ства. Имао сам че­ти­ри го­ди­не, ка­да су не­мач­ки по­ли­цај­ци јед­ном гру­бо лу­па­ли на про­зор и ви­ка­ли „со­форт“. То је зна­чи­ло да тре­ба  од­мах да отво­ри­мо вра­та. По­том су се ду­го вр­зма­ли у дво­ри­шту, га­зи­ли трав­ња­ке. Гле­дао сам са мај­ком кроз про­зор. По­ме­ра­ња гра­ни­ца се­ћа­ња и за­бо­ра­ва не по­ма­жу при од­го­во­ру на пи­та­ње шта су за­пра­во тра­жи­ли у дво­ри­шту. Јер то ни та­да ни­смо зна­ли. Се­ћа­ња се че­сто об­на­вља­ју по­во­дом не­ког име­на или по­при­шта. Ме­ђу се­ћа­њи­ма из­ра­ња­ју и пи­та­ња ко­је сам про­пу­стио да по­ста­вим, де­ди, оцу или дру­го­ме. За од­го­вор ви­ше не­ма шан­си, али и пи­та­ња без од­го­во­ра до­при­но­се ви­ђе­њу јед­ног све­та.

 

 

 

 

 

Дневник

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.