Ja ću pokušati da ukratko govorim o sebi i svom delu. Odmah ističem: mene je i kao čoveka i kao slikara odredio ambijent u kome sam ponikao. Rođen sam na beskrajnoj crnici-ravnici. Nad njom se protežu visoka i nedokučiva nebesa – plava, duboko plava. Ispod njih plove divni oblaci. Kao dete, na našem lepom salašu, gde sam radio sve poslove, naročito rado čuvao stoku, posmatrao sam taj prizor. Bilo je uživanje ležati na travi, gledati nebo i čarobnu igru oblaka. Dve beskrajnosti jedna naspram druge: nebo i zemlja. Među njima čovek koji sve te utiske nesvesno prima. Odatle sam krenuo u život putem koji nema kraja, sa jedinom željom da stignem što dalje i dalje. Umetnici koji su na takvom, beskrajnom putu, dugo sačuvaju i zdravlje i aktivnost. To je uslovljeno jedno drugim. Ista snaga podstiče mlade ljude da nešto učine, da nešto stvore, a kod umetnika se održi do kraja života.
Pravi umetnik uvek hoće i više i bolje. Iako sam do sada uradio preko šest hiljada slika i crteža, uvek se nalazim pred pitanjem – šta sutra! Na to me tera snaga mog nagona. Izgovorio sam reč: nagon. On je važna karakteristika mog bića i mog slikarstva. Uprkos svim školama u koje sam ulazio i iz kojih sam vrlo brzo izlazio, tamo nisam mogao saznati ono što sam želeo. A želeo sam da saznam ono što se može naučiti: zakone u slikarstvu, teoriju slikarstva… Kako o tome ništa nisam čuo, išao sam dalje, ali sam napustio i akademiju. Nisam bio zadovoljan metodima rada u njoj. Otišao sam u Prag. Veliki češki slikar, avangardist Jan Zrzavi me je prihvatio. On nije bio profesor, ali je smatrao da zaslužujem da mi daje uputstva. On je bio moj prvi i pravi učitelj. Uputio me na Leonarda, na renesansu, a to znači: na izvor nauke i na izvor umetnosti. Tu sam, u stvari, počeo slikati.
Međutim, ja sam još u detinjstvu naslikao slike koje me uveravaju, kada ih danas gledam, da nose potpuna obeležja pravog instinktivnog slikarstva. Divim se kako sam mogao tako, bez ikakvog znanja o slikarstvu, nagonski, stvoriti slike koje pokazuju moj ceo dalji rad, pa čak i moju poslednju sliku. To znači da je kod mene osnovno obeležje da iz svog ambijenta, gde je beskraj vladao, sa beskrajnim ambicijama, sa tada već prepoznatljivom individualnošću, nisam mogao sačuvati mesto ni u kakvoj školi. Jer, u umetnosti se vrlo malo može naučiti, naročito u slikarstvu. Kada sam to apsolvirao, nastavio sam da radim punim i slobodnim poletom. Mučio sam se što ne znam ni zanat ni teoriju slikarstva. Imao sam trnovit i vrlo težak put, ali sam uvek išao svojim nogama i svojom glavom. Stizao sam do velikih muzeja, do Luvra. Od starih majstora sam, u stvari, naučio šta je slikarstvo. Ali, moram istaći da slikar tek slikajući sazna šta je slikarstvo i šta je slika. A slikarstvo je velika tajna i divno čudo, kao što je i život nedokučiva tajna i nerasvetljivo čudo. Ni svi filozofi sveta nisu otišli dalje od narodne mudrosti. Narodna mudrost koja se stvara u ambijentu o kome sam govorio, između beskraja neba i zemlje, kao otvorena knjiga kazuje sve što je čoveku dovoljno i to je najveća mudrost. Pitanje odakle dolazi čovek, šta ovde radi, kuda ide, još niko nije rešio…
Beskraj u kome sam ugledao svet i život, snaga mog nagona i slušanje sopstvenog unutarnjeg glasa učinili su da mogu mirno reći: nikada nisam pogrešio. Prošao sam tešku školu, bez škole, a tešku zbog toga što sam uvek morao da tražim sam, da se dokazujem sam, da otkrivam sam, da prođem i prostudiram sve tada postojeće pravce – od impresionizma, ekspresionizma i kubizma do apstrakcije. Na tom putu sam mnogo šta spoznao. Od kubizma sam naučio da je slika jedna nova realnost koja živi po svojim samostalnim zakonima. Od apstrakcije, koju sam samo dodirnuo, naučio sam da još slobodnije izražavam svoju viziju. A vizija je bitna karakteristika mog slikarstva. Kada sam kao dečak prvu sliku radio, nisam preslikavao nego sam je radio podsvesno, sa šarama koje svetle i pevaju, koje slave život. Ta prva slika, ta šuma iz 1913. godine, rađena je sa takvom slobodom da sam i sada začuđen kako sam je napravio. U njoj se već pojavljuju moja ličnost i moja upornost da slikam viziju a ne stvarnost. Ako tu sliku stavimo do moje poslednje slike, vidi se isti stav prema životu, stav lepote i uzvišenosti, stav čuda i života, čudo od slikarstva koje nema kraja. To je ono što me drži, što me nagoni da nikada ne budem zadovoljan i da ne kažem svoju poslednju reč dok mi ne ispadne četkica iz ruku. S tim uverenjem idem i sada dalje. I ići ću još dalje!
Za mene je kap vode, ili oblak, ili komarac, ili bilo šta drugo velika tajna kojom, kao i sa nama koji smo delovi ovog života i sveta, vladaju ovi zakoni prirode. Takvo kosmičko osećanje prožima moje slikarstvo, tako se može ići dalje, jer tu nema kraja. Uvek počinjem iznova. I sutra, kada budem stajao ispred praznog platna, osećaću se kao da prvi put slikam. Tada će početi nova bitka, nova neumorna borba bez prestanka. Ona nas održava, ona nam daje polet i snagu, a, pre svega, ljubav prema životu i onome što je lepo. Opšti ljudski cilj jeste i prvi zadatak umetnika – otkrivanje vidika u beskrajnoj lepoti!
U svet umetnosti nisam krenuo kao slikar. Počeo sam kao klavirista. U familiji Konjovića imali smo dva muzičara. Moja tetka je bila violinistkinja, učila je kod čuvenog Hubaija. Posle je imala svoju akademiju u Buenos Airesu. Moj rođak Petar Konjović je među našim najvećim kompozitorima, svakako najznačajniji srpski operski kompozitor. U mojoj porodici svi su imali apsolutni sluh. I ja sam odlično svirao, ali sam osetio da mogu biti samo interpretator. To nije odgovaralo mojoj prirodi. Ja sam tako snažna ličnost da moram govoriti samo svojim jezikom, samo svojim načinom izražavanja. Čim sam uzeo četkicu u ruku, kazao sam – to je prava stvar! Instinktivno sam znao već u 16. godini života da ću biti slikar ili ništa. I postao sam slikar – evo me, tu sam. Tako bude kada se čovek oslanja na svoj unutarnji glas i na svoj nagon. Tada se ne može pogrešiti!
Nakon mukotrpnih traženja i lutanja po Evropi, osetio sam se potpuno zrelim da počnem raditi svoje slikarstvo. Otuda je u mom slikarstvu nastupila takozvana plava faza. Naravno, to se nije desilo odjednom. Najpre je osvanulo jutro plave vali, plavkasto praskozorje, koje se kasnije postepeno razvijalo i postalo apsolutno plavo. To se dogodilo sasvim spontano, samo po sebi, a potpuno iz mene. Ništa prirodnije od toga. Plavu boju duboko u sebi nosi naš narod. To se vidi i na našim srednjovekovnim freskama. One su zaista ponele naš svet, nasuprot bugarskom i ruskom vizantizmu. Slično sam se izrazio i ja u plavoj fazi: uz odnegovanu kulturu francuskog slikarstva, govorio sam samo o nama, o našem podneblju i čoveku. Mi smo, inače, još uvek kulturno neiživljen narod, iako za sobom imamo veliko slikarstvo iz srednjeg veka, tada najveće. Mi ćemoopet biti vodeći slikari, jer je naš narod u duši raspevan slikarovim bojama. Francuzi su primetili da je moje slikarstvo negovano u koloritu, ali da u suštini predstavlja novi svež glas zastupnika jednog mladog naroda. Kada se plava faza razvila, to sam i sam osetio. Takvog su me priznali u Parizu!
Nakon plave faze, pao sam u veoma tešku stvaralačku krizu. Osetio sam da ću postati manirist ako tako i dalje budem radio. Znao sam da treba nešto učiniti. Takvo moje saznanje pomogla je i ekonomska svetska kriza. Naime, pošto sam uspeo u Parizu, a bio mi je potreban atelje, ja sam svoj deo zemlje pretvorio u atelje u Parizu i još dva za izdavanje pod kiriju, da bih tako otplaćivao kupljenu kuću. Međutim, nastupala je ekonomska kriza, a ja sam morao da se vratim u svoju kuću u Somboru. Za mene su se te dve stvari srećno poklopile. Kada sam iz Pariza došao ovamo, otvorile su mi se oči i odjednom sam otkrio da je za slikarstvo prava blagodet ova naša ravnica. Ona je zaista fantastično slikarska. U njoj mi se otvorila bogata riznica koju i dan-danas kopam, stalno se obnavljam u sebi, dajem nove formulacije i sintetične vizije.
Tako je počela moja takozvana crvena faza. Uopšte je priznato da su u njoj mnoga remek-dela, ali da ona nemaju mladalačku i spontanu raspevanost kao što je imala plava faza iako je koloristički bila raspevanija od nje. To je sasvim prirodno. Ne može čovek četrdesetih godina biti kao kada mu je bilo dvadeset i pet. Polako se spušta magla na ono što je bilo cveće.
Ja sam pedesetih godina bio ponovo u krizi, ali to je bio i put ka velikom preokretu. Naime, nakon 1953. godine, potpuno sam se oslobodio svih stega i prešao na isti bujan kolorit. Zazvonile su: plava, žuta, zelena…, pojavila se masivna crna kontura. Desio se moj stvaralački vrhunac i u tom stilu urađene slike su zaista izvanredne. Crvena, crna, žuta… povećavaju se, dobijaju svoj puni prostor i u punom intenzitetu se sve više razvijaju. To je bio i odgovor i osveženje nakon sive faze koja je, svakako, bila pod uticajem teških vremena.
Ja sam smiren dok se nalazim među četiri zida, dok se nalazim u ateljeu. Tada dozvoljavam sebi da potpuno uživam u slikarskoj materiji. Iz toga se rodila meditativna faza. Ali, čim izađem u prirodu – preobrazim se! Užarena Vojvodina je nešto sasvim posebno! Kada sam na njenoj zemlji, kada slikam pod nebom, ponesen sam nekakvim magičnim strujama. Tako sada sve više radim. To je moj jedini put da odem još dalje. Ja imam snažnu viziju, a priroda je užasno snažna. Moram u toj užasnoj snazi, u prirodi, da uradim sliku koja potpuno odražava snagu te prirode. U tome je maksimalizacija kolorita i egzaltacije. Tada slikam vrlo brzo, u punom osećanju strasti. Sa strašću bukne vatra, gori i najedanput se ugasi. Taj momenat unutrašnjeg plamena koristim. Slikam dok ta vatra bukti. Slika je gotova kada osetim da treba stati. Ako bih nastavio da radim, nestalo bi vatre, nestalo bi vizije, ostala bi obična slika. Vrlo teško je osetiti kada se treba zaustaviti. Čovek uporno vreba taj trenutak. Ja sam ga spoznao, a kada mi se desi, potpišem sliku i ona je neponovljiva. Zbog toga je moje slikarstvo jedinstveno. Ono je moj rođeni temperament. U sebi nosim strašno širok dijapazon od najsuptilnijih osećanja, od finesa i prelaza, do najbrutalnije dramatske snage kolorita!
Ko hoće da doživi moje slike, mora uhvatiti talasne dužine moga slikarstva. Ono će ga tek tada privući. I to je razumevanje, iako se slikarstvo, kao i život, ne može apsolutno razumeti. Važno je da svako razume onoliko koliko u sebi ima osećajnosti i simpatija za ono što zrači iz slike, da u tome nađe svoje zadovoljstvo. Pred mojim slikama moraš se pokloniti ili bežati. Trećeg nema! One uništavaju. Neko je rekao da su zlokobne. To je tačno. U njima ima strahovitih tragedija i velikih pobeda. U tome je najvažnija borba između svetla i mraka, sa verom u sunce. Ja uvek stojim na strani sunca. Ali, na strani sunca su i najdublje senke. To su i najdublje patnje, ali bez patnje nema intenzivnog življenja.
Oskar Davičo je kazao u svom divnom eseju da je Konjović slikar strasti našeg vremena gde se čovečanstvo bori iz petnih žila da sačuva svoj identitet. Molim! To je to! Ja uvek ostajem u središtu života. Konceptualisti prave samo delove slike. To nisu kompletne slike, to nije kompletno slikarstvo. Oni urade koncept i napišu: ovde zamislite plavo, ovde zamislite žuto… To je ništa. To nikome ne daje osećanje uzvišenosti. Moram reći da se u takvom slikarstvu ogleda potrošačko društvo, a potrošačko društvo je jako daleko od metafizike. Bez metafizike se ne može živeti. Bez ljubavi se ne može živeti. Jedino je ljubav plodonosna. Cinizam i mržnja razaraju. Osnova života jeste ljubav i ko sa toga izvora pije – večno će živeti!
Dnevnik
*******
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.