Повратак завичају, суочавање с прошлошћу и сложени породични односи у средишту су „Црне трубе”, дугометражног играног првенца црногорског редитеља Бојана Стијовића.
Филм, у којем главне улоге тумаче Момчило Оташевић и Марко Јанкетић, након светске премијере у Бишкеку и учешћа на више регионалних фестивала, српску премијеру имао је недавно на Новосадском филмском фестивалу.
Пре „Црне трубе” радили сте и кратке игране и документарне филмове. Колико је то искуство било важно када сте се први пут суочили са дугим метром?
– То је круцијална ствар. Пре свега због занатског дела, који подразумева веома специфичне техничке ствари кроз које се једноставно мора проћи, али и због рада са људима и самог функционисања на сету. Међутим, ништа вас заправо не припреми за дугометражни филм. То је потпуно друга врста израза. Све искуство које сам годинама стицао, посебно радећи као помоћник режије, што је за редитеља веома важно због разумевања целокупног процеса, послужило ми је као основа. Али задатак је много тежи. Ту пре свега мислим на ритам и темпо филма, као и на рад са глумцима кроз много већи број сцена и много шири емоционални распон.
„Црна труба” добила је награду која носи име Живка Николића. Колико вам је његова поетика била важна?
– То ми је било посебно значајно управо зато што је реч о мом првом дугометражном филму. Жири је очигледно препознао да у филму постоји неки аутентичан израз. Наравно, „Црна труба” формално нема много сличности са филмовима Живка Николића, али у одређеним тематским и идејним стварима свакако постоје паралеле. Не знам да ли се у црногорској кинематографији појавио филм који на овако детаљан, можда и болан начин преиспитује менталитет и, пре свега, патријархат. Живкови филмови јесу дотицали такве проблеме, али „Црна труба” то можда ради директније, „ин д фејс”, без много заобилажења. Наравно, постоје и елементи филма који немају никакве везе са Живком Николићем. Али за први филм таква награда јесте посебно важна, јер вам даје одређено охрабрење и простор да наставите даље.
У филму често користите веома крупне планове. То је прилично ризично, јер у таквом кадру готово све зависи од глумачке емоције. Колико је у тим ситуацијама важан однос редитеља и глумца?
– Верујем у здраву атмосферу у екипи и у тим који функционише као један организам. Пре свега покушавам да стекнем поверење сарадника. Није важно да ли је реч о некоме кога познајем двадесет година или особи коју први пут срећем. Приступ је исти: морају да верују да имам јасну визију. Да ли је она добра или лоша, о томе може да се разговара, али морају да осете да стојим иза онога што говорим. Друга веома важна ствар јесте да слушам глумца. Нисам редитељ који само подели задатке. Ако глумац пре снимања предложи решење које је боље од мог, прихватићу га. Из таквог односа настаје и људско поверење. На овом филму успели смо да дођемо до тачке у којој није било никаквог знака питања између нас. Могао сам током снимања сасвим отворено да кажем шта функционише, а шта не. А када су глумци стекли поверење, потпуно су се предали филму и радили максимално одговорно и професионално. На снимање су долазили веома припремљени. Ја сам онда само померао одређене нијансе и слагао финесе. То је посебно драгоцено данас, када хиперпродукција умори људе и када глумци понекад на сет дођу само да заврше посао. Код нас то није био случај. Дошли су пуни енергије и жеље да изнесу филм.
Недавно сте изјавили да први филм мора да представља ризик?
– Заиста то мислим. Ако код дебитантског филма не покажете одређену храброст, тешко ћете је касније пронаћи. Моја идеја је, рецимо, била да радимо са широкоугаоним објективима и да камера буде готово непрестано присутна, као нека врста савести која прати ликове, стално им је близу и на неки начин их притиска. Чврсто сам веровао да такав приступ може да функционише. Наравно, када први пут радите дугометражни филм, не можете заиста знати да ли ћете успети да изведете оно што сте замислили. Управо у томе и јесте ризик.
„Црну трубу” није лако жанровски одредити. У њој има драме, црне комедије, трилера… Колико вам је било важно да филм остане отворен према различитим жанровима?
– Кључна ствар је била већ у сценарију. Сценариста Стефан Бошковић написао је причу за конкурс, а затим је дошао код мене и питао да ли желим да режирам филм. Добро се познајемо и сарађивали смо на много пројеката, тако да је знао да волим жанровски хибридне филмове и вероватно је осетио да је то материјал са којим могу добро да комуницирам. Друго је питање да ли сам ја то заиста могао да изведем. Али када имате сценарио који је чврст, и тематски и идејно, и када у њему постоје јасни сегменти различитих жанрова, онда као редитељ имате простор да развијате такав однос према материјалу. Ја сам одрастао на жанровском филму. Волим трилере, волим црне комедије и било ми је природно да радим нешто такво. Али управо је ту био и највећи изазов. Потребно је пронаћи меру сваког жанровског елемента, сваке промене тона, сваке емоције и сваког глумачког поступка. Морате пазити да не одете предалеко, да филм не постане претенциозан, да не почне да личи на нешто друго и да не упадне у клишее.
Други филм ће бити интимнији
После успешног дебитантског филма обично долази можда још тежи задатак – други филм. У ком правцу сада идете?
– Други филм јесте посебно преиспитивање. Када дебитантски филм оствари одређени успех, у њега сте често унели огромну количину себе. А онда долази други филм и почиње унутрашњи дијалог: има ли ово смисла, да ли сценарио ваља, треба ли сада потпуно променити правац само да не би било исто као претходни пут… Код мене се то већ променило. Не тврдим да ће други филм бити бољи од првог, али знам из које емоције долази. Враћам се, заправо, сопственом детињству и радим аутобиографски филм. Схватио сам да неке друге идеје које ме страсно привлаче – рецимо, један трилер који бих волео да направим – траже још времена и искуства. То јесте моја права филмофилска страст, али за овај тренутак осећам потребу да се вратим себи. Нови филм биће интимнији. Желим да покушам да се изборим са тим материјалом, посебно зато што је прича смештена у мој родни град, Беране, на северу Црне Горе. Некако осећам да је сада прави тренутак да се тамо вратим. Сценарио тренутно пишем ја, али никада не пишем потпуно сам. Знам које су моје предности, а где су ми слабости, тако да се Стефан потом укључује да све то заједно доведемо на право место.
Једна од кључних идеја филма је преиспитивање идентитета. Да ли сте добили одговор на питања од којих сте кренули?
– Мислим да одговора нема. Заправо, циљ и није одговор. Свако од нас ће у филм учитати неки свој одговор. Мене много више занима путовање. Ликове сам видео као људе који се мењају са сваким новим минутом филма. Већ само то ми је било довољно важно. Један пријатељ ми је једном рекао да воли Кјубрикову „Одисеју у свемиру 2001” зато што никоме до краја није јасно о чему се ту ради, али је путовање фантастично. Сви осећамо ту грандиозну идеју, иако можда не можемо сасвим да је артикулишемо. Не желим, наравно, да свој филм поредим са Кјубриком, али ме интересује сличан принцип – да гледалац пролази кроз нешто и да на крају не добије објашњење које ће му све уредно затворити.
Дакле, не верујете у филм који на крају подвуче црту и саопшти гледаоцу шта треба да мисли?
– Не. Мислим да не постоји ништа што ми суштински контролишемо у животу. И управо у тренутку када изгубимо контролу, постајемо оно што заиста јесмо. То је веома важан аспект „Црне трубе”. Због тога ни у мојим кратким филмовима никада није постојао закључак који гледалац треба да понесе ако тај закључак није његов. Тога желим да се држим и даље. Никада нисам волео редитеље који кажу: „Овако стоје ствари”, па онда упиру прстом у нешто и објашњавају гледаоцу шта је човек, шта је друштво и како би нешто требало разумети. Мене више занима да отворим простор у којем ће гледалац сам доћи до свог закључка. Ништа у животу није тако чврсто постављено. Посебно данас, у свету у којем моја генерација, нарочито када је реч о успешним људима, понекад при- лично арогантно верује да јој нешто припада. А не припада нам ништа. Буквално, нас дво-јица сада седимо овде, а када изађемо кроз ова врата, нешто може потпуно да промени ток свега.