Маестрално дело Педра Калдерона де ла Барке „Живот је сан” прича је о принцу коме је отац одузео слободу из страха од онога што би његов син могао постати.
У поставци Селме Спахић у Ујвидеки синхазу, која ће премијерно бити изведена 30. октобра, питања заточеништва и ослобођења добијају савремено значење: тамница постаје и систем у којем човек покушава да сачува право на сопствени живот. Иштвану Керешију поверена је улога Клоталда, краљевог поданика, принчевог учитеља и тамничара, човека чију доброту непрестано искушава оданост повереној му дужности.
С њим разговарамо о расцепу између савести и послушности, о раду који од глумца тражи да отвори себе, али и о слободи која почиње престанком страха…
Селма Спахић приближава Калдеронову драму нашем времену и самим начином сценског изражавања. Шта је тај приступ захтевао од вас?
– Много смо импровизовали. И то не само сцене за представу него смо и трагали за односима међу ликовима. Развијали смо, рецимо, сцене односа оца и ћерке, или Клоталда и Сигизмунда, које уопште неће бити у представи, али су значајне за разумевање тих односа. То ми је било веома занимљиво: не само да разговарамо о томе какав је, по Станиславском, тај човек него да до тога стварно дођемо на пробама и потом уградимо у лик.
Како се такав рад уклапа у чврсту структуру класичног драмског текста?
– Из импровизација које смо радили за представу конкретизовао се, на пример, први чин. Пребацили смо га у неолиберализам, у капитализам, у којем обичног човека исцеде, а он још увек не може да заради довољно за живот. И то се после провлачи и кроз други и трећи чин. У томе је модернизација Калдеронове драме: тамницу, односно човеково ропство, превели смо у данашње ропство, у систем у којем, заправо, живимо.
Да ли вам је ближи овакав процес или класичан рад, у којем добијете текст, научите га, успоставите односе на сцени и мало тога мењате од записаног?
– Као глумац могу да уживам и у једном и у другом процесу. Све зависи од редитеља. Имали смо редитеље који су нас водили класично, али једноставно ниси могао да ухватиш шта хоће и како хоће: није било добре комуникације. Имали смо и редитеље који су се клели у импровизацију, а да заправо они сами нису знали шта желе, па глумцу једноставно измичу тло под многама. Селма није таква. Она много говори о томе шта жели, а ми глумци смо некако равноправни партнери. Ако укажемо на нешто, саслуша нас и најчешће то уважи. Веома је добро и што нам, када је у дилеми, то отворено саопшти: објасни зашто јој треба један или други смер, зашто треба да испробамо ово или оно. Тада се не питаш: добро, импровизујем, али због чега, чему то служи, шта ће од тога бити? Тачно знаш зашто нешто радиш на проби. Зато јако уживам у овом процесу и раду са њом.
Будући да и сами режирате, да ли вам то помаже или понекад представља ограничење, јер помислите да бисте нешто другачије решили?
– Не размишљам тако. Оно што сам у овом процесу мислио да би можда могло другачије, понудио сам. Она онда каже: овде, овим путем, то не може, можда може негде касније; или се обрадује и каже да је добро. Равноправни смо партнери. Али основна линија процеса је њена. Она је осмислила концепцију, шта жели да исприча и о чему жели да говори, док смо у проналажењу кључева, фигура или сцена стварно равноправни партнери. Дакле, уважава наше идеје и примедбе али она има последњу реч.
Принц је главни јунак, али се кроз Клоталда преламају готово сви односи. Он је тамничар, отац, учитељ… Како сте приступили тој сложености?
– У питању је веома занимљив карактер. Он се стално ломи између принца, који му је као син, којег је одгајао и коме је једини контакт са спољашњим светом, и неке норме, идеологије… Чак то није ни идеологија него принцип по којем треба да се живи: морам да следим краља, без обзира на то што је краљ принца одмах бацио у тамницу. Клоталдо је комплексан лик и непрестано се преиспитује, све до краја. Свега ту има. И потребно је, да би се до њега допрло, имати не само доста животног искуства, него и промишљања о томе какав си човек изнутра. У Клоталди има и искрене људске топлине, али и томе противречних принципа и осећања дужности. Мислим да је баш у томе његова слојевитост: добар је, а иде против доброте.
Да ли се тај рад на Клоталду наставља и када изађете из позоришта?
– Наравно. Глумац не затвори врата позоришта и тиме заврши посао. И учење текста је већ рад ван позоришта, а стално размишљаш и о томе ко је тај лик, шта би ти урадио у тој ситуацији, а шта ће лик да уради… стално ти је ту, у малом мозгу. И када се не бавиш конкретно карактером, он је ту, мота ти се по глави и саживљаваш се са њим.
Више живота у једној сезони
Новосадско позориште има мали ансамбл, а озбиљну и разноврсну продукцију. Да ли је глумцу тешко да прелази из „Балканског шпијуна” у Калдерона, па у „Било једном у Новом Саду”?
– Док обичан човек проживи један живот, током свог животног века, ја проживим не знам колико живота за једну сезону. И то јесте драж. „Балкански шпијун” је комедија, по мени можда и црна комедија, а ово је сасвим другачији стил и начин рада. Много пута сам рекао да, када радим улогу, морам да је заволим. Нешто ће иначе увек фалити, нешто ће шкрипати. Стварно се трудим да заволим сваки жанр посебно и да се пронађем у њему. Тада је одмах лакше прећи у једну или другу улогу. Или певати у „Било једном…”
Колико овакав процес тражи да глумац одбаци своје „фиоке”, већ испробана решења?
– Овде таква решења не функционишу. Овде не пратиш шаблоне које вадиш из задњег џепа него отвараш другачије фиоке: емотивне, искуствене. Отвараш самог себе. У оваквим процесима све почиње изнутра.
Клоталдо истину прикрива у име дужности. Може ли то бити оправдање?
– Не би смело да буде оправдање. Прикривање истине и лагање јесу ствари око којих се овај лик цепа. Он стварно жели да верује да ће Сигизмунд, принц, бити добар. И зато се стварно труди. Али, опет, води га принцип: мој посао је да лажем овог човека. Мораћу да га лажем, без обзира на то што ћу и сам у томе пропасти. То је моја улога. Али у приватном животу не пристајем на „милосрдну лаж”.
У представи се непрестано преплићу живот и сан. Да ли сан може да буде бекство од свакодневице, али и нешто из чега учимо да бисмо ту свакодневицу променили?
– И овде се провлачи питање шта је сан, а шта није. Шта ће те сан научити, а шта реалност. Код нас се то доста преклапа. На крају, принц учи из сна и покушава да промени живот, своје окружење, да се ослободи ропства. Клоталдо, пак, остаје роб својих принципа и гриже савести. Није слободан човек.
Да ли вас је рад на представи навео да размишљате о односу слободе и сна? Јесмо ли слободни само када сањамо?
– Слободни смо када се не бојимо, када прихватимо себе такве какви јесмо, када смемо да кажемо истину. То је слобода. И то више није сан него смелост, нешто што те ослобађа. То је, ваљда, пут ка томе да будеш срећан и слободан у свом животу.