За све постоји први пут, па тако и за одлазак на терен приградским аутобусом број 22 – до Каћа. Осим наведене линије, кроз ово место крај Новог Сада пролазе и линије 23 (до Будисаве) и 24 (до Ковиља). Карта у једном правцу кошта 150 динара, а ако возач нема да вам врати кусур, чека вас и бесплатна вожња у трајању од петнаестак минута, будући да аутобуси из „потковице” код главне аутобуске станице у граду иду мало около-наоколо, преко центра.
А онда вас првопоменута линија не воза ни кроз центар Каћа, односно главни шор – Светосавску улицу и Улицу краља Петра Првог, већ иде около-наоколо паралелном улицом која носи име по Моши Пијади, па све до раскрснице улица Иве Лоле Рибара и краља Петра Првог. И онда пешака, клај-клај, кренусмо ка цркви, школи и делу Каћа где су сва главна збивања.
Прва „станица” која нам је обезбедила неочекиван разговор и врхунску причу јесте новоотворена бурегџиница „Burek House”, коју држи брачни пар Савић – Јелена и Урош, који имају шест синова и невероватну енергију и жељу да живе и раде у месту у ком су рођени и одрасли.
– Последњих осам година сам радио шпедицију, али сам престао како бих био с породицом, па се морало нешто отворити – каже Урош, признајући да највише воли да једе бурек, те је одатле и потекла идеја за отварањем локала специјализованог баш за ову гастрономску понуду. – Имамо све стандардне врсте: сир, месо, кромпир, пицу, али и пилетину, кулен и сир, слатке варијанте… Дневно продамо од 40 до 60 тепсија. Људи су задовољни, утисци су супер, хвале нас. Каћ је иначе пун локала са храном, али опет има посла за све.
Како је наш саговорник додао, ово приградско место нуди и бројне прилике за запошљавање, будући да има десетак већих фирми и ко зна колико још мањих привредних предузећа.
Каћ се брзо променио, постао је право приградско место, само нам још фале наше таблице и да будемо општина.
Урош Савић
– Каћ се брзо променио, постао је право приградско место, само нам још фале наше таблице и да будемо општина – каже кроз осмех домаћин, док се муштерије само ређају. – Мислим да овде сад имамо све што нам треба, осим парка, дечјих игралишта и можда бутика и неких већих дрогерија. Постали смо јако прометни, гужва је константна, што је и један од разлога што смо на главном путу отворили локал. Нама је била бежанија из града и гужве, а сад је гужва и овде.
Ма колика да је гужва, чињеница да сви житељи Каћа имају своја дворишта и немају проблем око паркирања довољна је да свако пожели да се досели у овај комшилук. Међутим, кућа на продају више ни нема!
– Не знам да ли имамо две-три празне куће, мада верујем да нема ни толико. А цене некретнина… Скоро је један тражио 60.000 евра за плац од 500 квадрата са недовршеним објектом – вели Савић и скреће нам пажњу да се управо и по кућама види подела Каћа на два дела: онај први, од улаза из правца Новог Сада па до цркве, који је „светлији и шљашти, куће су новије”, и онај други, од цркве ка Будисави, који је „тамнији и све је старинско”.
У етничком смислу, пак, нема подела. Сви сложно живе – и староседеоци Бачвани, дођоши Босанци, Мађари, Роми… И скоро сви ће вам се, макар они старији, јавити на улици иако вас први пут виде.
– Ови млади заборављају да се јаве, то није лепо – каже Живко Ћурчић, који у Каћу живи 46 година, откад се оженио и дошао из Вилова, а ког смо затекли у центру. – Кад сам се доселио, скоро све сам познавао, знао сам и ко шта руча. Дружење је оно што ми највише недостаје из тог периода. Каћ је некад био село, сад већ није.
Кад сам се доселио, скоро све сам познавао, знао сам и ко шта руча. Дружење је оно што ми највише недостаје из тог периода. Каћ је некад био село, сад већ није.
Живко Ћурчић
У Каћу живи најмање 11.000 људи, јер толико их је по последњем попису, али мештани тврде да су се многи доселили иако нису пријављени на каћкој адреси.
И баш као у сваком већем приградском месту, близина града колико је предност, толико је и мана. Деца углавном иду на тренинге у Нови Сад, иако постоје и клубови у „селу”, док старији иду на пијаце у граду, јер „ова њихова ко и да не постоји”. Међутим, за неке је и Каћ скоро па велеград…
– Оно што немам у Будисави тражим у Каћу или у Новом Саду, али чешће долазим овде, у град идем само по лекарима – прича нам Душица Игњатић из Будисаве, која има 76 година и ускоро ће постати чукунбака. – Доста сам у животу журила, сад идем полако и не секирам се ни за шта, имам месечну карту, ставим је у џеп и идем куда хоћу, ништа ми није далеко.
А како нигде не хита, тако и „не трчи да се негде истиче”, због чега смо остали ускраћени за портрет саговорнице која је, као и остале жене, била вољна да прича с нама, али не и да се фотографише.
Тако смо на крају наше шетње Каћом наишли на снајку и свекрву – Марију и Јелу Миланковић. Како су поделиле с нама, у Каћу имају све што им је неопходно за функционисање.
– Ја сам се овде удала пре 20 година, а дошла сам из Мокрина – прича нам Марија, признајући да јој је у Каћу све напредно, ужурбано, као и да је стално гужва, на шта није навикла у свом Банату.
Леа Радловачки
Варошица старија од града
Историја насељавања Каћа сеже далеко у прошлост, чему сведоче археолошки остаци из бронзаног доба пронађени на локалитету Попов салаш. Најранији писани помен Каћа датира из 1276. године, што га чини старијим од Новог Сада као урбаног насеља.
Порекло имена Каћ није поуздано утврђено, али једна од претпоставки је да потиче од келтске речи која значи „насип” или „утврђење”. Развој места обликовала је близина Дунава: околни рукавци и мочварна подручја постепено су исушивани и претварани у пољопривредно земљиште, док су насипи служили за заштиту од поплава.
Школство у Каћу постоји од 1783. године, када је основана прва основна школа, док су железница Нови Сад–Тител и Српска читаоница обележиле модернизацију места крајем 19. и почетком 20. века. Од 1. јануара 1960. године Каћ је део новосадске општине као месна заједница.
Пројекат „Скривени драгуљи војвођанских села и варошица” реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.