Kulturna ustanova Újvidéki Színház / Novosadsko pozorište smeštena u nekadašnjoj Ben Akibi ove godine je proslavila pedeset godina postojanja.
Povodom tog jubileja pozorište je objavilo dve reprezentativne monografije, jednu na mađarskom a drugu na srpskom jeziku. Dramaturg pozorišta Kornelija Goli u knjizi na mađarskom jeziku daje istorijski pregled dešavanja u proteklih pet decenija, oslanjajući se i na prethodna izdanja knjige o tom pozorištu, radove Lasla Gerolda i Žužane Franjo. No, ona je obogatila svoje izdanje opsežnim intervjuima sa bivšim i sadašnjim direktorima i rediteljima pozorišta: Tiborom Vajda, Karoljem Vičekom, Šandorom Laslom, Valentinom Vencelom i Andrašom Urbanom. I jedna i druga knjiga donosi pedesetogodišnji repertoar iz perioda 1974–2024 iz se čega se iščitava da je pozorište do sada imalo 300 premijera, odnosno u proseku šest po sezoni, da je za te predstave angažovano stotinak reditelja iz celog regiona Srednje Evrope, da je u ansambl sa sve gostima bilo uključeno oko 800 glumaca. Te da je pozorište nastupilo na mnogim međunarodnim evropskim festivalima, a dospeli su i do Egipta i Tunisa.
Knjigu pod naslovom Pola veza Novosadskog pozorišta beleže pak dva autora Zoran Maksimović i Vladimir Kopicl. Maksimović ističe da je svojevremeno ovo pozorište zamišljano da bude – malo nalik na Atelje 212 – kamerno, da neguje moderan pozorišni izraz, da bude savremeni teatarski odgovor scenskih izražavanja… Pisci knjige konstatuju da ovo pozorište od početaka pa do danas zaista i neguje avangardni scenski izraz. Maksimović to potvrđuje ukazivanjem na odabir dramskih dela i stilova scenske igre, sa kojom je teatar stekao svojevrsnu sopstvenu fizionomiju. Zatim citira Petera Volka, koji kaže: „Želeli su budu kamerni i eksperimentalni teatar mađarske nacionalnosti u našoj zemlji, a postali su neobičan dramski ansambl čije se vrednosti potvrđuju u našem sveukupnom pozorišnom životu. Njihove najbolje predstave Plej Strinberg, Ko se boji Virdžijije Vulf, Tri sestre, Višnjik, Čekajući Godoa i Tango stoga predstavljaju deo naše pozorišne kulture.“
I Vladimir Kopicl u svojoj opsežnoj studiji konstatuje kako taj neveliki art kolektiv gotovo svake sezone iznedri poneko scensko čudo i „mnoštvo tipološki sasvim raznovrsnih inovacija visokog ranga i rejtinga…“, čime je preraslo inicijalno projektovanu kamernu sudbinu. Autor teksta svoje tvrdnje potkrepljuje i sa brojnim tvrdnjama kritičara tih predstava, poput Lasla Gerolda, Dejana Poljanskog, Jovana Ćirilova, Lasla Vegela, Gabriele Bartuc, Darinke Nikolić, Teofila Pančića, Igora Burića…
Kopicl je tokom svih pet decenija pratio i uspone i padove Novosadskog pozorišta, a posebno vrednuje rediteljska i glumačka ostvarenja. Od reditelja svakako su imidžu teatra doprineli Radoslav Dorić, Tibor Vajda, Ljubomir Draškić, Đerđ Harag, Kokan Mladenović… a iz glumačkog ansambla u studiji se najviše pominju imena iz takozvane prve generacije: Ibi Romhanji, Đerđ Feješ, Katalin Ladik, Irena Abraham, Lajopš Šoltiš i Ištvan Bičkei.
Iz završnice Kopiclove studije s naslovom Subjektivno–objektivni instant top pop rezime izdvajamo nekoliko toponima: najgledanija predstava je bila Plej Strinberg u režiji Radoslava Dorića; najigraniji strani autor je Slavomir Mrožek, a od domaćih autora Oto Tolnai; najizazovnija instalacija i međunarodni uspeh je Neoplanta Lasla Vegela u režiji Andraša Urban; duo igra – Sluškinje Kinge Mezei i Kriste Sorčik; bravura – Hasanaginica Marte Bereš; heroina pozorišta – Emina Elor; igrač u svim pravcima – Aron Balaž; rediteljska legenda Đerđ Harag: glumac, reditelj, upravnik Šandor Laslo; kritičar koji nedostaje – Laslo Gerold; lice iz drugog plana – kostimograf Anamarija Mihajlović; plakat: Ferenc Barat; muzički fon – Silard Mezei….
U svojoj studiji Kopicl preuzima i deo teksta Save Stepanova, po kome se identitet Novosadskog pozorišta, osim kvalitetnim predstavama, glumačkim i rediteljskim dometima, ističe i specifičnim vizuelnim oblikovanja počevši od scenografa, dizajnera plakata, fotografa. A obe knjige krase obimne i odlične fotografije Lasla Dormana, Gavrila Grujića, Čabe Mikuš i Srđana Doroškog.