Aleksandar Tanurdžić prvu kratku priču pod nazivom Terevenka objavljuje 2013. godine u časopisu za kulturu „Avangrad”, a prvi roman Usta mi puna višanja u ediciji Reka izdavačke kuće Prometej objavio je 2020. godine.
Roman je ušao u uži izbor za nagradu „Zlatni suncokret”, nagradu „Biljana Jovanović” i dobio nominaciju kritike za nagradu „Meša Selimović”. Drugi roman Lakrimarijum iz 2022. doneo mu je nagrade „Stevan Sremac” i „Grozdana Olujić” 2023, a aktuelni Ognjenka bio je i osnovni povod za „Dnevnikovu” posetu njegovom književnom ateljeu.
U romanu Ognjenka koristite simbole (poput puste kuće, bunara, ili ognjišta) čime se dočarava atmosfera. Da li mislite da simbolika, koja deluje direktno na emociju, ima veću trajnost u sećanju čitaoca od pukog opisa radnje?
– Ono što je mene najviše „kupovalo” u romanima bili su upravo ti detalji, makar bili i sitni, kao na primer kada se u Korenima iza Đorđa Katića pojavljuje suva paprika. Uvek računamo na to da se u romanima ništa ne pojavljuje slučajno i da ima neko značenje, a što se moje proze tiče, volim da svedem lika na prepoznatljiv detalj, pozitivan ili negativan, i da to ide u prilog čitavoj karakterizaciji. Isto je i kada pričamo o ambijentu, prostornoj ravni likova, jer, na kraju, mnogo toga pročitanog se zaboravi, ali ono što potraje i dugo nakon čitanja, jeste upravo taj osećaj koji smo imali dok smo čitali i atmosfera koju likovi i predmeti stvaraju i u kojoj borave. Za mene je najvažnije pisati u slikama, ne rastakati se u nepotrebnu naraciju i objašnjavanja, a zatim osetiti, ali stvarno osetiti, emocije lika kog stvaramo i onda ih preneti na papir. Samo tako će moji likovi biti živi i onome ko čita i to je jedini način da ta emocija ili atmosfera ne budu lažne i fabrikovane. Čitalac se ne može prevariti, to uvek valja imati na umu.
Vaša proza često obuhvata više generacija i istorijskih perioda. Da li to činite sa željom da podučite čitaoca istoriji ili da mu pokažete kako su istorijski obrasci (greške, ljubavi, traume) i dalje živi u današnjici? Čemu je roman posvećen: onome što je bilo ili onome što jeste sada?
– Teško pitanje. Nemam nameru da bilo koga podučavam, niti mislim da mogu, ali ono što bi trebalo biti dužnost svakog ko piše, jeste da primećuje da bude svojevrsni rezoner, da izađe iz okvira ličnog, sagleda sve najšire što može i uhvati obrazac. Ognjenkina priča nije moja, a s druge strane, ne mora nužno ni biti da bih ja o tome pisao. O kojoj i kakvoj istoriji ovde može biti reči kad ih postoji toliko i sve su isprepletene. Na ličnu istoriju uticala je svetska, pa su se i sudbine menjale; za ovu priču je najvažnija ona kulturna istorija, odatle i toliko etnoloških elemenata, ali čak ni ta i takva istorija nije mogla ići izvan sveta ili izvan same sebe. Nešto smo dobili, a nismo hteli. U mojim genima su informacije svih mojih pretkinja i predaka. Time smo došli i do onoga što danas zovemo transgeneracijska trauma, a ja bih voleo da se ta trauma na neki način prekine. Odatle i pitanje koje se javlja u Ognjenki: Kako niko nije znao sreću u genima preneti? Ognjenkina priča je nastala iz razgovora, raznih razgovora, sa različitim ljudima i glavna stvar koju sam zaključio jeste da smo ovaj svet kakav jeste istovremeno nasledili od predaka, ali, što je opasnije, pozajmili od potomaka.
Kao i u ranijim delima, i u romanu Ognjenka se radnja odigrava u seoskoj sredini. Da li je to za Vas mesto koje nudi najjače iskonske priče i mitove, ili je to pre mesto gde su ljudske drame, zbog izolacije, jednostavno najogoljenije i najstvarnije?
– Rekao bih i jedno i drugo. Ali to je snažan subjektivni utisak, ne možemo ga uzeti kao istinit. Mada, moj je, i šta me briga. Seoske sredine, ako mene pitate, jesu mesta u kojima priče, mitovi, legende, traju duže, duže se zadržavaju i imaju mesta za život. Često se i s namerom neguju. Ali, u isto vreme, manje sredine su izrazito vešte u skrivanju nekakvih tajni i povesti, i mesta ne valja romantizovati samo zato što su mala, ume to i da prevari. Meni je odlično poslužilo za ambijent i atmosferu koju sam želeo da stvorim u toj bajkolikoj priči. Takođe, poznata mi je seoska sredina, u njoj sam odrastao. Priča, kakva god ona bila, jače odjekne kad se ne raspe po bulevarima i među zgradama. Ali opet, nije li i svaki soliter organizam za sebe? Tek tu ima priča.
U Ognjenki je uočljiva pažnja prema tišini, trenucima u kojima se ništa ne dešava, ali sve postoji. Da li je za Vas tišina prostor straha, ili prostor istine?
– Da, lepo ste to primetili. Imam neku ideju da nema muzike bez tišine između dva tona. Odsustvo zvuka ponekad ima jači efekat od sirene. Tišina nije nužno ni dobra ni loša, ali jeste i jedno i drugo, pa kad pomislimo na istinu, ona je često i strašna, ali doći do nje jeste oslobađajuće. Recimo da tišina može biti prostor strašne istine.
U svojim romanima Lakrimarijum i Ognjenka izbegavate kalendarsko vreme, koje se svede na unutrašnji ritam bola i pomirenja, vreme ne teče ni linearno, ni kružno, niti rasuto, kako ga onda svedete u jednu emotivnu celinu?
– Time sam počeo još u prvom romanu, u Višnjama. Volim da svojim pričama dam mogućnost da postoje u bilo kom vremenu, jer vreme ima tu nameru da se ponovi, kao i ona istorija o kojoj smo pričali i plašim se da nikada nećemo moći reći to je bilo nekada, više ne važi... Posebno ne kada su u pitanju ljudi.
U pomenuta dva romana često se javljaju simboli suza i posuda. Pišete li najpre priču pa onda tražite simbole, ili priča raste iz simbolike?
– Priča definitivno raste iz simbola, ali i simboli nastaju iz priče, tako imamo sve, nazovimo ih, arhetipske likove, koji su zbog priče postali simbol, jer su na sebi poneli sva značenja vremena, prostora ili čega god drugog. Ja se trudim da već naslovom, kog uzmem kao simbol, dam naznake šta čitaoce očekuje, pa bili to predmeti kao što je lakrimarijum ili samo ime Ognjenka, koje je samo po sebi – priča.
Kroz Vaše romane, bilo da govorimo o bolnoj borbi za potomstvo u Lakrimarijumu ili o korenima i tajnama u Ognjenki, provlači se nit traganja za smislom i istrajnošću. Da li je na kraju tog književnog puta sam smisao u pronalasku odgovora, ili smisao leži u samom putovanju?
– Slabo ćemo šta moći ispripovedati bez puta. Put je vijugav i kraja mu nema, pa neka i ne dođemo do ogovora, bar smo živeli i svega je bilo na tom putu. Isto je i sa pisanjem, mnogo toga se otkrije u samom procesu, jedna linija na umu, ali priča stvori neku drugu, likovi se otmu kontroli i eto novog puta, nove linije, a odgovori su, najčešće, izvan korica knjige. Važno je pitati se, primećivati, beležiti, a još važnije živeti.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.