Дугометражни играни филм “Излет” сценаристе Јована Поповића и редитеља Ненада Павловића имаће светску премијеру у недељу, 21. децембра, у Сава центру.
У овом се остварењу филмским језиком евоцирају кључне епохе српске уметности – књижевна Зенитизам, ликовна Медиала и Црни талас у домаћем филму, као и ствараоци који су их обележили, попут Живојина Павловића и Миће Поповића, чији је истоимени роман из 1957. године уткан у темеље сценарија. Куриозитет је и да јединствен ауторски и лични допринос „Излету” дају управо синови ових великана српске уметности – Јован Поповић кроз сценарио а Ненад Павловић режијом.
Да ли су и у којој мери Ваша лична, породична искуства и иста таква искуства сценаристе Јована Поповића помогла у обликовању филмске приче, будући да сте на неки начин одрастали или уз јунаке Медиале и Црног таласа или уз приче о њима?
– Рекао бих да је било неминовно да средина у којој смо одрасли остави значајан траг, пре свега на нашу структуру личности, потом и на афинитете, интересовања и пориве који су нам блиски. Не могу да говорим у Јованово име, будући да нисмо разговарали на тему извора инспирације или о пореклу основе на којој је обликована одређена идеја, метафора или мотивација у филму. Ипак, неоспорна је сличност амбијента којим смо били окружени од малена. Дечији ум се формира упијајући свет око себе неупитно, на основу чега поставља стандарде, вредности и начела свог будућег бића. То чини несвесно без уплива воље или одлуке, лишено поимања повлашћеног положаја детета чији су родитељи део друштвеног културно-уметничког миљеа. Спознаја да његови вршњаци немају идентична искуства из детињства као он и да је на неки начин привилегован, долази тек у мало зрелијим годинама, кад открива да није уобичајено живети у дому са зидовима прекривеним делима представника Медиале и плакатима филмова Црног таласа, са непрегледном библиотеком књига, плоча, фотки, касета, рукописа… Чак и када би наишао на школског друга чије васпитање и порекло подсећа на његово, опет би дошло изненађење кад схвати да није само породично васпитање оно што их чини другачијим, већ и привилегија да присуствују, уче и учествују у свакодневном додиру са самим ауторима уметничких дела око њих. Из моје данашње перспективе средовечне особе, сарадња и дружење са Јованом Поповићем и његовом породицом, посете породичном дому који попут некаквог живог музеја исијава креативношћу, топлотом, бунтовничким набојем, пробудило је у мени помало заборављена осећања и доживљаје, и помогло ми да оживим на филму атмосферу и амбијент из давно проживљених искустава.
Својевремено је Љуба Поповић рекао како се Жика Павловић у бункерисаном „Повратку“ заправо поигравао с перцепцијом јавности о представницима „Медиале”: „Жика је помешао Шејку, Миру Главуртића, Лубарду и мене, као ликове који припадају подземном свету Београда”. Оставља ли и Ваш филм простор публици за разнолика читања и учитавања?
– На тај начин, нажалост – не. Сцена на почетку „Повратка“ са члановима „Медиале“ као делом уличарско-џепарошке банде која дочекује бившег шефа по изласку из затвора, антологијска је. Поред сатиричне ноте коју је чин приказивања прогресивних сликара као изанђалих бандита носио сам по себи, приметно је да – поред значаја који је свакоме подједнако пружен, кроз појединачне крупне планове и реакције на улазак Ал Капонеа (Бата Живојиновић) у задимљену кафану препуну пробисвета – сличан третман су добила и остала живописна лица у облаку магле. Наиме, „Повратак“ је крцат натуршчицима, аутентичним џепарошима и другим опасним момцима са београдског асфалта 1963. Примера ради, вође супарничких банди, Црни и Ајкула, нису професионални глумци, већ живописни карактери. Мој први сусрет са „Повратком“ десио се релативно рано. Имао сам довољно година да разумем да је тата режирао филм (мада сигурно нисам разумео шта је тачно режија) и да умем да препознам Бату Живојиновића. Исто тако сам знао да је Љуба Поповић по професији сликар, а не глумац. Али нисам знао да на филму могу да глуме и „не-глумци“. Тако да је мој први шок наступио кад сам препознао Љубу у крупњаку на ТВ-у, али не знам како да опишем осећање кад се убрзо на екрану појавила моја мајка, у главној женској улози, као бивша девојка Ал Капонеа, која убрзо бива силована од стране Црног и његове банде, који на тај начин шаљу поруку упозорења Алу.
Елем, иако адаптација романа писаног у Југославији 1957, „Излет“ смо покушали да одржимо изван просторно-временских оквира. Свеједно, одлучили смо се за црно-белу фотографију, као и да референце на бази костима, реквизите или аутомобила, оставимо у блиској ери, почетком ’60-их. Али, изузев визуелних алузија на сивило тог доба, када су се још увек осећале последице рата, одлучио сам да избегнем било какве географске референце. Пре свега, наметало се осећање да је прича о патњама, сазревању младића, уметника – универзална и опште препознатљива. Стога, држава у којој се прича одвија није Југославија, није комунистичка, нити верски профилисана, већ сасвим довољно заглупљено тоталитарна, да заличи на било коју од држава-зона сумрака под окриљем СССР-а.
Стога, „Излет“ није био погодно тло за скривене знакове налик на „Повратак“ и „Медиалу“ (простора за то је било у „Трагу дивљачи“), али зато је „Излет“ више него плодоносно подручје за бројне симболе, метафоре и алузије, раштркане дуж филма. То нису кључни делови приче, већ посластице које могу да побуде гледаочеве мисли у непознатим правцима. Управо приче попут „Излета“, које су херметичне и промишљајуће, а истовремено у процепу између реализма и ониризма, халуцинације и еуфорије, фантазије и кошмара, отварају врата и дају широм простор за експериментисање, поигравање, и надасве импровизацију не само ауторима, већ – гледаоцима. Не постоји погрешно тумачење „Излета“, може само да буде додатно узбудљиво.
Након жанровски у основи јасно опредељеног „Трага”, да ли је Вама као редитељу било изазовније да снимите причу која, како сте сами изјавили, „истражује крхку равнотежу између изолације и припадања, слободе и дужности — нудећи поетску рефлексију о томе шта значи стварати, патити и живети”…
– Другачија су искуства и околности, па није баш најлакше упоредити. „Траг“ је био мој пројекат од старта – адаптирао сам више очевих романа у сценарио и ушао у вишегодишње припреме, развијање пројекта, сакупљање глумачке и ауторске екипе. Колико год то вишегодишње мрцварење било заморно, добра страна је што смо, после толико времена, били више него спремни за снимање. Знали смо сваки угао камера за сваку сцену на свакој локацији, са прецизном књигом снимања, итд. Уз то, не само да је све било припремљено, већ је и, како сте рекли, „Траг“ прилично јасно одређен жанровски. Као што је вероватно јасно по избору теме дебитантског филма, моја зона интересовања је блискија жанру. Мада, заправо, идеално за филм је да постигне идеалан баланс између два и више жанрова, или између жанровског и ауторског филма. Додуше, и те одреднице су недовољно прецизне, јер обухватају исувише широк спектар могућности.
Из моје данашње перспективе средовечне особе, сарадња и дружење са Јованом Поповићем и његовом породицом пробудило је у мени помало заборављена осећања и доживљаје…
Да се вратим на тему – позив од професора Пајкића, са предлогом о сарадњи на „Излету“, свакако се појавио изненада, али, за разлику од 99% дотичних понуда (који нестану како се појаве) испоставило се да је ово заиста могућа прича. Но, и пре него тог сазнања, Пајкићев позив, упознавање са Јованом, читање прве адаптације романа, а надасве идеја да се екранизује дело Миће Поповића, били су више него довољно велики разлози да озбиљно узмем „Излет“ у разматрање. Како сте лепо претпоставили, то није била прича ’предодређена’ да је баш ја снимим, али одлучио сам да, баш као јунак „Излета“, Тома, искусим своје страхове, упустим се у непознато, неконформно и непријатно. Два сценарија која сам развијао у том тренутку, исувише су имали сличности са „Трагом“. Зато сам помислио да је паметније да се упустим у нешто прилично непознато. Као што не волим филмове који су ’екстремно’ жанровски, исто важи и за ’фаталистичке’ артхаус филмове.
Стефаново храбро ношење терета
Када сте у једном интервјуу говорили о „Излету”, нисте крили да су Вам узори били “Човек из храстове шуме” Миће Поповића, остварења Вашег оца “Кад будем мртав и бео” и “Буђење пацова”. Ако по страни оставимо њихову јединствену естетику, значајан печат дали су им главни јунаци: Мија Алексић, Драган Николић и Цица Перовић. Да ли сте тиме и пред Стефана Вукића ставили велики задатак?
– Вероватно је добро што нисам Стефану поставио лествицу тако високо у старту, јер би се можда исувише преиспитивао, што би могло да доведе до недостатка природности. Знао сам прилично сигурно какве глумачке домете Стефан може да досегне, на основу вишегодишњег познавања и сарадње на кастинзима, као и путем праћења његових улога на филму и ТВ. Стефан је осећао велику одговорност, самим тим што је Томе његова прва главна улога на филму. Прихватио ју је храбро, одважно, поносито, без имало сумње или сујете (изузев у границама здравог разума). Сарађивали смо пријатељски и лако проналазили решења чак и у ситуацијама кад нисмо унапред сигурни шта желимо са неком сценом. Лакоћа са којом је Стефан приступао сваког јутра улози и снимању (често на реци, по влази и хладноћи), без обзира на околности или на тежину сцена које нас чекају, чинила је и мени посао лакшим, захваљујући могућности да се поуздам у његов сирови инстинкт, као и темељну припрему са којом је долазио на снимање. Успут буди речено, током целог снимања Стефан је ’носио’ камен у бубрегу – још један ризик да ствари могу отићи до ђавола, као да није било довољно што снимамо на отвореном, током три недеље априла, где је сваког дана могуће невреме, падавине, скок водостаја, пљусак док смо на броду или још горе, на острву, одакле би потенцијално требало 20-30 минута док се сви чланови екипе, као и осетљива техника, превезу на обалу, на суво. Некаквом лудом срећом нисмо имали проблема са падавинама, а бога ми, ни са Стефановим каменом.
Признаћу, ушао сам у припреме и у снимање, са мање темеља неголи раније, али, сусрет са новом филмском формом, био је изазов и оптерећење, колико и експеримент. Мање ’строг’ приступ тексту, заснован на мом ослањању на Јованову адаптацију и поверење, као и на недостатак кохерентне, строго прецизне нарације, дао ми је слободу у приступу, чему је, наравно, допринео и Јованов растерећен, комплетно оперисан од сујете, став према тексту. Могућност импровизације усред снимања, потпуно ниоткуда, на нивоу који може (и не мора) да промени доживљај приче, у зависности ко препозна одређени детаљ, али и које тумачење му припише.
Како било, без обзира што ми је и даље приснији „Траг“, несумњиво је да сам успео у довољној мери да се преоријентишем на правац који ми није ’у малом прсту’, али који одговара „Излету“. Два комплимента су ме уверила да нисам скроз омашио. Најпре, коментар Јована Поповића да је финална верзија филма суштински ближа оригиналној причи из романа, као и Мићиној поетици и изразу, него адаптираном сценарију. Још више изненађујући био је коментар једног колеге да „Излет“ одаје утисак филмске приче која ми је лично, као редитељу, интимнија, блискија, у односу на „Траг“. Испрва збуњен, накнадно сам схватио да сам захваљујући стресу и патњи које доживљавам приликом рада, досегао домете Мићиног и Жикиног доживљаја ’самопожртвовања’ зарад уметности.