Dugometražni igrani film “Izlet” scenariste Jovana Popovića i reditelja Nenada Pavlovića imaće svetsku premijeru u nedelju, 21. decembra, u Sava centru.
U ovom se ostvarenju filmskim jezikom evociraju ključne epohe srpske umetnosti – književna Zenitizam, likovna Mediala i Crni talas u domaćem filmu, kao i stvaraoci koji su ih obeležili, poput Živojina Pavlovića i Miće Popovića, čiji je istoimeni roman iz 1957. godine utkan u temelje scenarija. Kuriozitet je i da jedinstven autorski i lični doprinos „Izletu” daju upravo sinovi ovih velikana srpske umetnosti – Jovan Popović kroz scenario a Nenad Pavlović režijom.
Da li su i u kojoj meri Vaša lična, porodična iskustva i ista takva iskustva scenariste Jovana Popovića pomogla u oblikovanju filmske priče, budući da ste na neki način odrastali ili uz junake Mediale i Crnog talasa ili uz priče o njima?
– Rekao bih da je bilo neminovno da sredina u kojoj smo odrasli ostavi značajan trag, pre svega na našu strukturu ličnosti, potom i na afinitete, interesovanja i porive koji su nam bliski. Ne mogu da govorim u Jovanovo ime, budući da nismo razgovarali na temu izvora inspiracije ili o poreklu osnove na kojoj je oblikovana određena ideja, metafora ili motivacija u filmu. Ipak, neosporna je sličnost ambijenta kojim smo bili okruženi od malena. Dečiji um se formira upijajući svet oko sebe neupitno, na osnovu čega postavlja standarde, vrednosti i načela svog budućeg bića. To čini nesvesno bez upliva volje ili odluke, lišeno poimanja povlašćenog položaja deteta čiji su roditelji deo društvenog kulturno-umetničkog miljea. Spoznaja da njegovi vršnjaci nemaju identična iskustva iz detinjstva kao on i da je na neki način privilegovan, dolazi tek u malo zrelijim godinama, kad otkriva da nije uobičajeno živeti u domu sa zidovima prekrivenim delima predstavnika Mediale i plakatima filmova Crnog talasa, sa nepreglednom bibliotekom knjiga, ploča, fotki, kaseta, rukopisa… Čak i kada bi naišao na školskog druga čije vaspitanje i poreklo podseća na njegovo, opet bi došlo iznenađenje kad shvati da nije samo porodično vaspitanje ono što ih čini drugačijim, već i privilegija da prisustvuju, uče i učestvuju u svakodnevnom dodiru sa samim autorima umetničkih dela oko njih. Iz moje današnje perspektive sredovečne osobe, saradnja i druženje sa Jovanom Popovićem i njegovom porodicom, posete porodičnom domu koji poput nekakvog živog muzeja isijava kreativnošću, toplotom, buntovničkim nabojem, probudilo je u meni pomalo zaboravljena osećanja i doživljaje, i pomoglo mi da oživim na filmu atmosferu i ambijent iz davno proživljenih iskustava.
Svojevremeno je Ljuba Popović rekao kako se Žika Pavlović u bunkerisanom „Povratku“ zapravo poigravao s percepcijom javnosti o predstavnicima „Mediale”: „Žika je pomešao Šejku, Miru Glavurtića, Lubardu i mene, kao likove koji pripadaju podzemnom svetu Beograda”. Ostavlja li i Vaš film prostor publici za raznolika čitanja i učitavanja?
– Na taj način, nažalost – ne. Scena na početku „Povratka“ sa članovima „Mediale“ kao delom uličarsko-džeparoške bande koja dočekuje bivšeg šefa po izlasku iz zatvora, antologijska je. Pored satirične note koju je čin prikazivanja progresivnih slikara kao izanđalih bandita nosio sam po sebi, primetno je da – pored značaja koji je svakome podjednako pružen, kroz pojedinačne krupne planove i reakcije na ulazak Al Kaponea (Bata Živojinović) u zadimljenu kafanu prepunu probisveta – sličan tretman su dobila i ostala živopisna lica u oblaku magle. Naime, „Povratak“ je krcat naturščicima, autentičnim džeparošima i drugim opasnim momcima sa beogradskog asfalta 1963. Primera radi, vođe suparničkih bandi, Crni i Ajkula, nisu profesionalni glumci, već živopisni karakteri. Moj prvi susret sa „Povratkom“ desio se relativno rano. Imao sam dovoljno godina da razumem da je tata režirao film (mada sigurno nisam razumeo šta je tačno režija) i da umem da prepoznam Batu Živojinovića. Isto tako sam znao da je Ljuba Popović po profesiji slikar, a ne glumac. Ali nisam znao da na filmu mogu da glume i „ne-glumci“. Tako da je moj prvi šok nastupio kad sam prepoznao Ljubu u krupnjaku na TV-u, ali ne znam kako da opišem osećanje kad se ubrzo na ekranu pojavila moja majka, u glavnoj ženskoj ulozi, kao bivša devojka Al Kaponea, koja ubrzo biva silovana od strane Crnog i njegove bande, koji na taj način šalju poruku upozorenja Alu.
Elem, iako adaptacija romana pisanog u Jugoslaviji 1957, „Izlet“ smo pokušali da održimo izvan prostorno-vremenskih okvira. Svejedno, odlučili smo se za crno-belu fotografiju, kao i da reference na bazi kostima, rekvizite ili automobila, ostavimo u bliskoj eri, početkom ’60-ih. Ali, izuzev vizuelnih aluzija na sivilo tog doba, kada su se još uvek osećale posledice rata, odlučio sam da izbegnem bilo kakve geografske reference. Pre svega, nametalo se osećanje da je priča o patnjama, sazrevanju mladića, umetnika – univerzalna i opšte prepoznatljiva. Stoga, država u kojoj se priča odvija nije Jugoslavija, nije komunistička, niti verski profilisana, već sasvim dovoljno zaglupljeno totalitarna, da zaliči na bilo koju od država-zona sumraka pod okriljem SSSR-a.
Stoga, „Izlet“ nije bio pogodno tlo za skrivene znakove nalik na „Povratak“ i „Medialu“ (prostora za to je bilo u „Tragu divljači“), ali zato je „Izlet“ više nego plodonosno područje za brojne simbole, metafore i aluzije, raštrkane duž filma. To nisu ključni delovi priče, već poslastice koje mogu da pobude gledaočeve misli u nepoznatim pravcima. Upravo priče poput „Izleta“, koje su hermetične i promišljajuće, a istovremeno u procepu između realizma i onirizma, halucinacije i euforije, fantazije i košmara, otvaraju vrata i daju širom prostor za eksperimentisanje, poigravanje, i nadasve improvizaciju ne samo autorima, već – gledaocima. Ne postoji pogrešno tumačenje „Izleta“, može samo da bude dodatno uzbudljivo.
Nakon žanrovski u osnovi jasno opredeljenog „Traga”, da li je Vama kao reditelju bilo izazovnije da snimite priču koja, kako ste sami izjavili, „istražuje krhku ravnotežu između izolacije i pripadanja, slobode i dužnosti — nudeći poetsku refleksiju o tome šta znači stvarati, patiti i živeti”…
– Drugačija su iskustva i okolnosti, pa nije baš najlakše uporediti. „Trag“ je bio moj projekat od starta – adaptirao sam više očevih romana u scenario i ušao u višegodišnje pripreme, razvijanje projekta, sakupljanje glumačke i autorske ekipe. Koliko god to višegodišnje mrcvarenje bilo zamorno, dobra strana je što smo, posle toliko vremena, bili više nego spremni za snimanje. Znali smo svaki ugao kamera za svaku scenu na svakoj lokaciji, sa preciznom knjigom snimanja, itd. Uz to, ne samo da je sve bilo pripremljeno, već je i, kako ste rekli, „Trag“ prilično jasno određen žanrovski. Kao što je verovatno jasno po izboru teme debitantskog filma, moja zona interesovanja je bliskija žanru. Mada, zapravo, idealno za film je da postigne idealan balans između dva i više žanrova, ili između žanrovskog i autorskog filma. Doduše, i te odrednice su nedovoljno precizne, jer obuhvataju isuviše širok spektar mogućnosti.
Iz moje današnje perspektive sredovečne osobe, saradnja i druženje sa Jovanom Popovićem i njegovom porodicom probudilo je u meni pomalo zaboravljena osećanja i doživljaje…
Da se vratim na temu – poziv od profesora Pajkića, sa predlogom o saradnji na „Izletu“, svakako se pojavio iznenada, ali, za razliku od 99% dotičnih ponuda (koji nestanu kako se pojave) ispostavilo se da je ovo zaista moguća priča. No, i pre nego tog saznanja, Pajkićev poziv, upoznavanje sa Jovanom, čitanje prve adaptacije romana, a nadasve ideja da se ekranizuje delo Miće Popovića, bili su više nego dovoljno veliki razlozi da ozbiljno uzmem „Izlet“ u razmatranje. Kako ste lepo pretpostavili, to nije bila priča ’predodređena’ da je baš ja snimim, ali odlučio sam da, baš kao junak „Izleta“, Toma, iskusim svoje strahove, upustim se u nepoznato, nekonformno i neprijatno. Dva scenarija koja sam razvijao u tom trenutku, isuviše su imali sličnosti sa „Tragom“. Zato sam pomislio da je pametnije da se upustim u nešto prilično nepoznato. Kao što ne volim filmove koji su ’ekstremno’ žanrovski, isto važi i za ’fatalističke’ arthaus filmove.
Stefanovo hrabro nošenje tereta
Kada ste u jednom intervjuu govorili o „Izletu”, niste krili da su Vam uzori bili “Čovek iz hrastove šume” Miće Popovića, ostvarenja Vašeg oca “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova”. Ako po strani ostavimo njihovu jedinstvenu estetiku, značajan pečat dali su im glavni junaci: Mija Aleksić, Dragan Nikolić i Cica Perović. Da li ste time i pred Stefana Vukića stavili veliki zadatak?
– Verovatno je dobro što nisam Stefanu postavio lestvicu tako visoko u startu, jer bi se možda isuviše preispitivao, što bi moglo da dovede do nedostatka prirodnosti. Znao sam prilično sigurno kakve glumačke domete Stefan može da dosegne, na osnovu višegodišnjeg poznavanja i saradnje na kastinzima, kao i putem praćenja njegovih uloga na filmu i TV. Stefan je osećao veliku odgovornost, samim tim što je Tome njegova prva glavna uloga na filmu. Prihvatio ju je hrabro, odvažno, ponosito, bez imalo sumnje ili sujete (izuzev u granicama zdravog razuma). Sarađivali smo prijateljski i lako pronalazili rešenja čak i u situacijama kad nismo unapred sigurni šta želimo sa nekom scenom. Lakoća sa kojom je Stefan pristupao svakog jutra ulozi i snimanju (često na reci, po vlazi i hladnoći), bez obzira na okolnosti ili na težinu scena koje nas čekaju, činila je i meni posao lakšim, zahvaljujući mogućnosti da se pouzdam u njegov sirovi instinkt, kao i temeljnu pripremu sa kojom je dolazio na snimanje. Usput budi rečeno, tokom celog snimanja Stefan je ’nosio’ kamen u bubregu – još jedan rizik da stvari mogu otići do đavola, kao da nije bilo dovoljno što snimamo na otvorenom, tokom tri nedelje aprila, gde je svakog dana moguće nevreme, padavine, skok vodostaja, pljusak dok smo na brodu ili još gore, na ostrvu, odakle bi potencijalno trebalo 20-30 minuta dok se svi članovi ekipe, kao i osetljiva tehnika, prevezu na obalu, na suvo. Nekakvom ludom srećom nismo imali problema sa padavinama, a boga mi, ni sa Stefanovim kamenom.
Priznaću, ušao sam u pripreme i u snimanje, sa manje temelja negoli ranije, ali, susret sa novom filmskom formom, bio je izazov i opterećenje, koliko i eksperiment. Manje ’strog’ pristup tekstu, zasnovan na mom oslanjanju na Jovanovu adaptaciju i poverenje, kao i na nedostatak koherentne, strogo precizne naracije, dao mi je slobodu u pristupu, čemu je, naravno, doprineo i Jovanov rasterećen, kompletno operisan od sujete, stav prema tekstu. Mogućnost improvizacije usred snimanja, potpuno niotkuda, na nivou koji može (i ne mora) da promeni doživljaj priče, u zavisnosti ko prepozna određeni detalj, ali i koje tumačenje mu pripiše.
Kako bilo, bez obzira što mi je i dalje prisniji „Trag“, nesumnjivo je da sam uspeo u dovoljnoj meri da se preorijentišem na pravac koji mi nije ’u malom prstu’, ali koji odgovara „Izletu“. Dva komplimenta su me uverila da nisam skroz omašio. Najpre, komentar Jovana Popovića da je finalna verzija filma suštinski bliža originalnoj priči iz romana, kao i Mićinoj poetici i izrazu, nego adaptiranom scenariju. Još više iznenađujući bio je komentar jednog kolege da „Izlet“ odaje utisak filmske priče koja mi je lično, kao reditelju, intimnija, bliskija, u odnosu na „Trag“. Isprva zbunjen, naknadno sam shvatio da sam zahvaljujući stresu i patnji koje doživljavam prilikom rada, dosegao domete Mićinog i Žikinog doživljaja ’samopožrtvovanja’ zarad umetnosti.