Језик, као систем споразумевања коришћењем речи и знакова, представља такорећи живу и променљиву творевину.
Тако се и српски језик претходних векова мењао да би постао оно што је данас, премда се и даље, то је врло јасно, редикује и прилагођава.
Наиме, српски језик – односно најпре српскословенски – настао је од старословенског у 12. веку, а најстарије сведочанство писано тим народним језиком јесте повеља бана Кулина, који је владао од 1180. до 1204. године.
Прва и најзначајнија реформа нашег језика јесте она коју је објавио Вук Стефановић Караџић (1787-1864), залажући се да народни језик постане књижевни. Тако је и настала његова чувена крилатица: „Пиши као што говориш, читај како је написано.”
Међу њима су речи: безусловно, сазвежђе, сукоб, прираштај, принуда…
Међутим, бројни предлози нису прихваћени, па данас користимо речи страног порекла, односно позајмљенице. Чак је и Вук Караџић критиковао ову иницијативу Друштва, оптужујући их да не знају свој језик.
Неке од речи које нису прихваћене су: месецослов/месечник (односно – календар), повера (кредит), равновредно (еквивалентно), самртна борба (агонија), гласоудар (акценат), човекословије (антропологија), изудница (анатомија), самоглед (аутопсија), древностница (археологија), мудрословије (филозофија), лековница/лекарница (апотека), безчуствије (апатија), умоизворно (априори), покушај злочинства (атентат), слушалиште (аудиторијум), вештоплес (балет), новчара (банка), скаскопев (балада), вештозбор (дипломатија), летоброј (ера/епоха), неделимак (атом), гласослог (акорд), редостав (систем)…
Данас многима ови изрази звуче рогобатно и архаично, што не би био случај да су још тада заживели.
Али, замислите да некоме данас кажете: „Размишљао/ла сам да ли да учим човекословије или мудрословију, али сам се ипак одлучио/ла за вештоплес“ или „У прошлом летоброју безчуствије је било чешће, а људи су свако мало имали самртну борбу јер им новчара није давала повере.“