U depou umetničkih dela Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića čuva se bronzani odlivak posmrtne maske slikara Lazara Vozarevića – umetnika čija je uloga u formiranju muzejske kolekcije Rajka Mamuzića bila veoma značajna. Iako izlivanje posmrtnih maski nije bila masovna praksa u posleratnoj Jugoslaviji, one su ipak postojale; izlivale su se kao uspomena na pojedince čiji je rad bio od velikog kulturnog, političkog i istorijskog značaja. Šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka umetničko i dokumentarno shvatanje ovakvog postupka još je bilo živo; no, posmrtna maska iz Mamuzićeve kolekcije donosi jednu vrstu inverzije: prisutna je ne samo kao arhaičan običaj, već kao odraz poštovanja i prijateljstva prema umetniku kojeg je kolekcionar smatrao rodonačelnikom i duhovnim ocem svoje zbirke.
O prijateljstvu, poverenju i bliskoj saradnji između kolekcionara i umetnika svedoči i to što se zvaničan početak Mamuzićevog kolekcionarskog rada vezuje za Vozarevićevu „Izložbu laviranih crteža”, otvorenu u Klubu književnika u Beogradu, 1954. godine. U razgovoru sa ovim umetnikom, kao i ostalim, tada mladim slikarima, Mamuzić je odlučio da nasumično prikupljanje slika uobliči u celinu koja će predstaviti umetničke domete prve posleratne generacije. Istoričarka umetnosti Vera Jovanović ukazala je na značaj ovog događaja: „U prijateljstvu sa Vozarevićem, Mamuzić je doneo konačnu odluku da se uplete u slikarstvo”. Stvaralaštvo Lazara Vozarevića Mamuzić je smatrao okosnicom svoje zbirke. Danas se u njoj nalazi osam Vozarevićevih ulja na platnu i četiri rada na papiru.
Lazar Vozarević preminuo je iznenada, marta 1968. godine, od trovanja krvi izazvanog isparavanjem boja i lakova u hermetički zatvorenom ateljeu. U trenutku smrti slikara, Mamuzić je planirao prvo sveobuhvatno predstavljanje svoje kolekcije pred beogradskom publikom u Galeriji ULUS, a potresnu vest je dobio u trenutku štampanja kataloga u štampariji novosadskog Dnevnika. Zbog toga je u predgovoru kataloga za ovu priliku napisao:
„Umro je baš sada kada su mu otvarani mnogi putevi ka umetničkoj slavi, koja ga se i dotle ticala, ali se kao pravi umetnik nije podavao njenoj varljivoj privlačnosti. Ovaj zao udes zatekao nas je kada smo s pažnjom pratili njegove uspehe na IX Bijenalu u Sao Paulu, gde je svrstan među šest najboljih ove veličanstvene likovne smotre; kada mu je izložba u Rimu otvarala nove puteve ka daljem usponu, a Venecija pripremala atelje, da bi mu ukazala svoje stalno gostoprimstvo. U Palais des Beaux-arts u Brislu već je postavljana izložba za 26. april 1968. godine. I tek što je zapravo stupio u život umetnika ispunjenog više delima nego danima, život pun neugasivog plamena i istraživačke strasti, nestade za tren oka u ognju, kojega kao da i sam zapalio da bi tako stravično izgoreo u njemu”.
Povodom posthumne retrospektivne izložbe ovog umetnika priređene u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Mamuzić u listu Dnevnik, januara 1970. godine, piše tekst – nadahnut i duboko ličnog tona – u kome ukazuje na to koliko ga je odlazak prijatelja i jednog od najdražih slikara pogodio: „Gledalac je opijen uzbuđenjem, ali i potištenošću i tugom u isti mah, jer preko ovih dela gleda i autora koga je smrt prerano otrgla od života baš u trenutku kada su ova dela neprolazne vrednosti dobila svoje puno značenje. Sada se tek jasno vidi kako je Lazar bio isuviše moćan da bi priznao postojanje granice između života, koji nikada nije dovršen…”.
dr Ana Rakić, msr Maja Stojanac
Projekat „Blago depoa vojvođanskih muzeja” realizuje „Dnevnik Vojvodina pres”, a sufinansiran je iz budžeta Reoublike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.