Godine 1937. u Umetičkom Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ prikazana je Izložba uspomena, postavka ličnih predmeta iz zaostavštine sedamdesetoro javnih ličnosti, književnika i likovnih umetnika. Među eksponatima su bili i predmeti iz zaostavštine Nadežde Petrović, koji su privukli pažnju novinarke Politike Radmile Bunuševac: “ … Nadežda Petrović, koja nije živela tako davno. U ovoj krupnoj plavoj ženi živele su tri ličnosti i umrle zajedno s njom. Danas uspomene na nju govore o Nadeždi Petrović ženi, Nadeždi Petrović slikarki i Nadeždi Petrović bolničarki u svetskom ratu. Jastučić s narodnim vezom, porcelani koje je volela i perle koje je nosila žena Nadežda Petrović. Poljski štafelaj, paleta za akvarele, platna velike slikarke Nadežde Petrović. Dve proste limene čuture za vodu, fotografije u odelu milosrdne sestre i korespondencija sa bojišta Nadežde Petrović bolničarke koja je umrla od tifusa, lečeći vojnike u Valjevu.“ Naredne, 1938. godine, a četvrt veka od smrti, u Beogradu je održana prva posthumna izložba ove slikarke, a mnogi kritičari su njen rad okarakterisali kao vesnika moderne srpske umetnosti. Skoro četvrt veka od te izložbe trebalo je da se u Čačku postavi njen spomenik, rad Ivana Meštrovića (1955). Prekretnicu predstavlja doktorska disertacije Katarine Ambrozić, kao prvi doktorski rad posvećen modernoj umetnosti kod nas, pod naslovom „Nadežda Petrović i počeci moderne umetnosti u Jugoslaviji“ odbranjen kod France Stelea u Ljubljani 1956.
Ni akademsko priznanje, ni beskompromisno formulisan naslov nisu bili dovoljni da se Nadežda Petrović kao nacionalna umetnička veličina i životna tema Katarine Ambrozić nametnu u našoj kulturnoj javnosti. O nerazumevanju na koje je nailazila ideja o afirmaciji ove slikarke, gotovo pola veka od kraja njenog zemljskog postojanja, najbolje govore reči iz pisma Ambrozićeve, upućenog diplomati i kolekcionaru Pavlu Beljanskom u februaru 1959: „Zamislite da mi je posle pet godina insistiranja, konačno – i to zahvaljujući dobrim delom Groharevoj izložbi – uspelo da privolim Upravu muzeja na izložbu Nadežde Petrović. Biće to prva u Beogradu posle 1937. godine. Direktor mi je odobrio da je spremam jedino pod uslovom ako mi uspe da dokažem da je ona, tj. Nadežda, zaista tako dobar ‘slikar kao što postoji o njoj fama’. Moma (Stevanović) i naravno Kolarić smatraju da se teško može skupiti dvadesetak njenih dobrih slika. Ja sam naravno optimista, i to s pravom. Iz mog spiska od oko 230 njenih slika izabrala sam 50 koje će pokazati kako je Nadežda bila veliki slikar, ne samo po fami – nego zaista! Toliko se radujem toj izložbi!… Ja bih toliko volela da se sa Vama posavetujem i za slike koje nisu iz Vaše kolekcije! Toliko bih želela da to bude jedna izvanredna izložba! Svet je pun očekivanja, o Nadeždi se toliko priča – a malo ko da zna po neku njenu sliku.“ Pismo, na kraju iskazuje želju da se na izložbi pojave i slike iz kolekcije Beljanskog, između ostalih Ksenija Atanasijević, Jaša Tomić, Anđa, Resnik, kao i Notr Dam i Most na Roni.
Verovatno je tom prilikom Katarina Ambrozić i utvrdila da su poslednje dve slike zapravo falsifikati, te ih je Pavle Beljanski povukao iz svog legata; kustoskinja je to utvrdila analizom izvedbe radova, a naučno je potvrđeno zahvaljujući analizi upotrebljenih boja koju je 1984. obavila Maja Ristić Šolajić. Svoje sumnje Katarina Ambrozić je izrazila i razglednicom – novogodišnjom čestitkom – poslatom s početka 1961. Beljanskom iz Pariza, na kojoj se vidi razlika u okolini Notr Dama tada (istovetna kao na spornoj slici) i u vreme kada je Nadežda naslikala autentičnu sliku katedrale.
Simbolični epilog višeslojnih veza Beljanskog i Katarine Ambrozić kada je reč o Nadeždi Petrović nije kraj, s jedne strane borbe Ambrozićeve da slikarka dobije zasluženo mesto u našoj istoriji umetnosti, ali ni komunikacije uporne kustoskinje i strasnog kolekcionara. U želji da svoju kolekciju dopuni radovima pripadnika najmlađe predratne generacije srpskih slikara, Beljanski je poželeo da u nju uvrsti i sliku Sremski Karlovci Ljubice Cuce Sokić, svakako podstaknut i činjenicom da je tamo rođena njegova majka Milana. Problem je bio u činjenici da je slika već bila namenjena fondu Muzeja savremene umetnosti Beograd. „Bila sam kod Cuce i razgovarali smo zbog njene slike ‘Karlovci’. Sve sam joj objasnila, i ona se mnogo raduje da želite njenu sliku. Obećala mi je da će ovih dana otići kod Protića, i bez velikih objašnjenja, zatražiti zamenu, tj. daće mu jednu drugu sliku, i uzeće ‘Karlovce’. A tada, naravno, slika će biti Vaša!“, pisala je u već pomenutom pismu Katarina Ambrozić.
Celokupna ova prepiska govori koliko su značajne bile aktivnosti, kako bi Branislav Nušić rekao, „po ženskoj liniji“, usmerene na afirmaciju moderne srpske umetnosti. Njima možemo da zahvalimo da je danas Nadežda Petrović priznata, ne samo kao „žena, slikarka i bolničarka“, već i kao predvodnica srpskog modernizma, likovna kritičarka, fotografkinja, pedagog, društvena radnica, organizatorka umetničkih događaja, kolekcionarka etnografskih predmeta – rečju, osoba čiji je rad prevazišao konstantno suprotstavljanje harizme i umetnosti, nacionalnog i evropskog konteksta, tradicije i avangarde; takođe, činjenicu da se danas Sremski Karlovci nalaze u stalnoj postavci Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Uostalom, i pismo koje nam pruža ovaj dragocen uvid o Nadeždi, Katarini Ambrozić, Beljanskom, funkcionisanju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti Beograd, te kolegijalnosti i poštovanju autoriteta, kao i još nekoliko drugih pisama, te pomenuta razglednica pripadaju Dokumentrnom fondu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Deo su korpusa dokumenata koje je Beljanski priložio kada je Novom Sadu poklanjao svoju umetničku klekciju, u želji da osvetli svoje kolekcionarske principe, ali i sačuva dragocene podatke za buduće istraživače perioda kojem umetnost njegove kolekcije pripada.
Jasna Kujundžić Jovanov
Projekat „Blago depoa vojvođanskih muzeja” realizuje „Dnevnik Vojvodina pres”, a sufinansiran je iz budžeta Reoublike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.