U mnoštvu pojava na umetničkoj sceni Vojvodine i Srbije, posebno mesto pripada poznatom umetniku keramičke discipline Dragoljubu Adžiću, čija je umetnička delatnost započeta krajem šezdesetih godina prošlog veka, odmah nakon diplomiranja na Akademiji, potonjem Fakultetu primenjenih umetnosti 1969. godine, u klasi znamenitog profesora Ivana Tabakovića.
Od njega je primio način mišljenja, komponovanja, uplitanja teorijskih postulata, dvosmislenost značenja sveta privida, sveta realnosti i njegovih senki i odblesaka, ali i značaj i vrednost korena, nasleđa i kontinuiteta – sopstvenih i onih inherentnih podneblju i naciji, kao i arhetipova na kojima se zasnivaju stare civilizacije – od Vavilona i Egipta, do Grčke i Rima.
Od samih početaka, Adžić je pristupio keramici kao autonomnoj disciplini, a ne kao utilitarnoj formi u službi svakodnevnih ličnih ili javnih potreba. Ušao je svet fantazmagorije, prvo stilizovanim i pojednostavljenim elementima i prepletima koji asociraju na etnološku keramiku, popularnu u to vreme kao izvor nadahnuća, s tamnijim glazurama i sjajem prirodnih boja, da bi kod njega vrlo brzo prevladao uticaj pojedinih opštih znanja i saznanja.
Zasnivao je svoja dela na mitskim ličnostima, legendarnim scenama ili književnim likovima (Ikar, Posejdon, Pegaz, Hermes, Sizif, Don Kihot), kasnije će radove posvetiti „Pohvali ludosti“ i Erazmu Roterdamskom, unoseći posebnu poetičku notu koja se ogledala u majstorski korišćenim bojenim efektima svetle glazure. Posebno su bile zapažene njegove plave nijanse, za koje je Jasna Melvinger poetski rekla da se radi o umetnikovoj vezi s morem, Jadranom, Sredozemljem i Krašićima u kojima često boravi u vrela leta.
Lirske glazure su se u blagom pretakanju prelivale iz jednog tona u drugi, iz jedne boje u drugu, što je davalo slikarski karakter njegovim delima. Osamdesetih godina prošlog veka, kao i mnogi njegovi savremenici, prošao je kroz – uvek aktuelan – period razmišljanja o modernoj civilizaciji kao izvorištu nagomilanih otpada, što je bila velika preokupacija i jednog od naših najrafiniranijih umetnika – Leonida Šejke.
S druge strane, kod Adžića je ta faza doprinela njegovom još emancipovanijem odnosu prema onome što nudi disciplina moderne keramike – a to je traganje za autentičnim i novim putevima koji osluškuju damare života i vremena u kojem živi.
Adžić je već 1972. započeo ciklus „Osećaj vremena i prostora“, kojem će posvetiti mnoge svoje radove. Taj ciklus ostavio je značajan trag u njegovom ličnom pristupu problemima savremene umetnosti i egzistencijalnim pitanjima, a takođe je imao veliki uticaj na srpsku umetnost keramike.
Forme su postale smelije, otvorenije, a kombinacije još zanimljivije i autentičnije. Njegova keramoplastika dobija monumentalni karakter, čak i kada radovi nisu izuzetno velikih dimenzija, što govori o njegovom upečatljivom likovnom rukopisu.
Uprkos mnogim trendovima u umetnosti XX i XXI veka, Dragoljub Adžić je ostao veran tradicionalnom poimanju umetničke veštine, sa alhemijski usmerenim kreativnim procesima koji odolevaju vremenu.
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, mestu gde je izveo veliki broj umetničkih dela, danas njegov sin Aleksandar Adžić nastavlja porodičnu tradiciju, koja će trajati i u budućnosti.