Ima dosta velikih ljudi u svim oblastima nauke i umetnosti koji nisu doživeli svoju pedesetu godinu a ostavili su tragove međunarodnog značaja.
To je zamašan vremenski raspon. Ponosno se obraćam kao član Uredništva koje je radosno dočekalo prvi broj Dometa u oktobru 1974. godine, početak moga uredničkog rada koji i danas obavljam u raznim izdanjima SANU i drugih institucija. Moji prvi tekstovi u Dometima i somborskom listu Premijera su mi izazivali strah i neizvesnost, posebno zbog društvenih okolnosti tog vremena.
Znate, više puta sam bio pozivan u Komitet da objasnim zašto smo u Dometima objavili analizu pesme “Neprijatelj” Jovana Dučića. Oni su smatrali da je ta pesma, navodno, proslavljala četnike. Sve objašnjenja su bila uzaludna, jer strah od “devijacija” je preovladavao. Antonije Isaković je doneo pripovetku “Berlin kaput” na jedno književno veče, i to je izazvalo veliku uzbunu u Novom Sadu. Živeli smo u vremenu kada su intelektualci bili pod velikim pritiskom, a časopisi poput našeg su često bili na udaru vlasti.
Zašto je trebalo trideset godina da grad dobije svoj časopis nakon pobede komunista? Jednostavno, ljudi koji su želeli da očuvaju tradiciju i istovremeno stvaraju njen savremeni nastavak, bili su viđeni kao opasni. Ipak, u prvih petnaest godina uspeli smo da objavimo veliki broj izdanja sa raznim tematskim brojevima. Objavili smo tekstove o Veljku Petroviću, Petru i Milanu Konjoviću, a istražili smo i duboku istorijsku vezu Vuka Karadžića sa Somborom.
Kada smo objavili istraživanje o tri Vukova dolaska u Sombor, sa prevodima srpskih pesama na mađarski jezik i dopunama Vukovom Srpskom rječniku, dobili smo podršku od štamparije Prosveta i drugih. Uspeli smo da objavimo dvobroj sa 8.000 primeraka i pošaljemo ga u škole. To je bio veliki uspeh, iako su mnogi pokušavali da zasluge pripisuju sebi.
Lice i naličje vremena
Svako vreme ima svoje lice i naličje, a tako je bilo i sa našim radom u Dometima. Ono što uradite dobro često postaje tuđe, dok greške ostaju vaše. To je bio slučaj i kada smo sakupili autopoetičke odgovore tridesetak pisaca iz Sombora i drugih jugoslovenskih gradova u jedinstven zbornik. Ipak, pisci su bili nezadovoljni, a političari su nadgledali svaki korak.
Otišao sam iz Sombora 1988. godine, ostavivši Domete u rukama Gradske biblioteke. Nakon toga su političke stranke počele da se menjaju na vlasti, što je donelo nove izazove. Iako je danas časopis manjeg obima, život Dometa je živ dokaz da svako vreme nosi svoje lice i naličje.