Има доста великих људи у свим областима науке и уметности који нису доживели своју педесету годину а оставили су трагове међународног значаја.
То је замашан временски распон. Поносно се обраћам као члан Уредништва које је радосно дочекало први број Домета у октобру 1974. године, почетак мога уредничког рада који и данас обављам у разним издањима САНУ и других институција. Моји први текстови у Дометима и сомборском листу Премијера су ми изазивали страх и неизвесност, посебно због друштвених околности тог времена.
Знате, више пута сам био позиван у Комитет да објасним зашто смо у Дометима објавили анализу песме “Непријатељ” Јована Дучића. Они су сматрали да је та песма, наводно, прослављала четнике. Све објашњења су била узалудна, јер страх од “девијација” је преовладавао. Антоније Исаковић је донео приповетку “Берлин капут” на једно књижевно вече, и то је изазвало велику узбуну у Новом Саду. Живели смо у времену када су интелектуалци били под великим притиском, а часописи попут нашег су често били на удару власти.
Зашто је требало тридесет година да град добије свој часопис након победе комуниста? Једноставно, људи који су желели да очувају традицију и истовремено стварају њен савремени наставак, били су виђени као опасни. Ипак, у првих петнаест година успели смо да објавимо велики број издања са разним тематским бројевима. Објавили смо текстове о Вељку Петровићу, Петру и Милану Коњовићу, а истражили смо и дубоку историјску везу Вука Караџића са Сомбором.
Када смо објавили истраживање о три Вукова доласка у Сомбор, са преводима српских песама на мађарски језик и допунама Вуковом Српском рјечнику, добили смо подршку од штампарије Просвета и других. Успели смо да објавимо двоброј са 8.000 примерака и пошаљемо га у школе. То је био велики успех, иако су многи покушавали да заслуге приписују себи.
Лице и наличје времена
Свако време има своје лице и наличје, а тако је било и са нашим радом у Дометима. Оно што урадите добро често постаје туђе, док грешке остају ваше. То је био случај и када смо сакупили аутопоетичке одговоре тридесетак писаца из Сомбора и других југословенских градова у јединствен зборник. Ипак, писци су били незадовољни, а политичари су надгледали сваки корак.
Отишао сам из Сомбора 1988. године, оставивши Домете у рукама Градске библиотеке. Након тога су политичке странке почеле да се мењају на власти, што је донело нове изазове. Иако је данас часопис мањег обима, живот Домета је жив доказ да свако време носи своје лице и наличје.