АТЕ­ЉЕ ТИ­ШИ­НЕ: РАД­НЕ СО­БЕ КАО ПРО­СТОР СТВА­РА­ЊА Где папири дишу и настају светови

Из­ме­ђу че­ти­ри зи­да рад­не со­бе не ства­ра­ју се са­мо ре­че­ни­це – та­мо се об­ли­ку­је и сам пи­сац. У том ти­хом и мир­ном про­сто­ру, где све­тлост па­да под тач­но од­ре­ђе­ним углом, а па­пи­ри ди­шу истим рит­мом као и ми­сли, на­ста­ју све­то­ви. Рад­на со­ба ни­је тек на­ме­штај и зи­до­ви – она је уну­тра­шњи пеј­заж, огле­да­ло ду­ха и уто­чи­ште од бу­ке ствар­но­сти. Ту, у ти­ши­ни, реч по­ста­је свет, а свет реч.

Пи­сац је сам са сво­јим пред­ме­ти­ма: са пи­са­ћом ма­ши­ном, ми­ри­сом књи­га, фо­то­гра­фи­јом на по­ли­ци, ма­сти­о­ни­цом, лам­пом. Сва­ки пред­мет има сво­ју при­чу, а сва­ка на­ви­ка по­ста­је ри­ту­ал. Ту где су не­кад на­ста­ја­ле ми­сли, да­нас хо­да­мо по­ла­ко, као кроз му­зеј ти­ши­не, слу­ша­ју­ћи ехо ре­че­ни­це ко­ја се још ни­је са­свим уга­си­ла.

Исто­риј­ски гле­да­но, рад­не со­бе ве­ли­ких пи­са­ца по­пут Иве Ан­дри­ћа, Иси­до­ре Се­ку­лић или Да­ни­ла Ки­ша, одав­но су пре­ра­сле у кул­тур­не то­по­се – про­стор где пред­ме­ти до­би­ја­ју зна­че­ње ре­ли­кви­ја, а ти­ши­на зву­чи по­пут пр­ве ре­че­ни­це но­ве при­че.

Не­ке со­бе ушле су у ле­ген­ду — као Пру­сто­ва у Па­ри­зу, об­ло­же­на плу­том, где је мрак био пред­у­слов пам­ће­ња, или Ан­дри­ће­ва, у ко­јој је ти­ши­на има­ла те­жи­ну ре­чи. Те со­бе ни­су са­мо сце­не пи­са­ња већ и ме­мо­ри­јал­ни про­сто­ри, но­си­о­ци се­ћа­ња и про­ду­же­так би­о­гра­фи­је. Да­нас, му­зе­а­ли­за­ци­јом до­мо­ва ис­так­ну­тих пи­са­ца, рад­не со­бе се пре­тва­ра­ју у про­сто­ре кул­тур­ног пам­ће­ња.

Рад­на со­ба Иве Ан­дри­ћа, сме­ште­на у ста­ну на Ан­дри­ће­вом вен­цу, пред­ста­вља оли­че­ње ње­го­вог књи­жев­ног сти­ла – уред­на, аскет­ска, ти­ха. Са ви­ше од 4.500 књи­га и пи­са­ћим сто­лом окре­ну­тим пре­ма све­тло­сти про­зо­ра, овај про­стор ни­је био са­мо ме­сто ра­да, већ и ду­бо­ке уну­тра­шње ди­сци­пли­не. Иако о сво­јој со­би ни­је пи­сао ди­рект­но, ње­гов од­нос пре­ма ре­ду, оса­ми и исто­ри­ји ду­бо­ко је уткан у сва­ки ред ње­го­вих књи­га.

Са­свим дру­га­чи­ју ат­мос­фе­ру но­си рад­на со­ба Бран­ка Ћо­пи­ћа — про­сто­ри­ја ис­пу­ње­на то­пли­ном, успо­ме­на­ма и пред­ме­ти­ма из свих кра­је­ва Ју­го­сла­ви­је. Ћо­пи­ћев пи­са­ћи сто гле­дао је пре­ма гра­ду, а ста­ра ма­ши­на, фо­то­гра­фи­је и су­ве­ни­ри ства­ра­ли су про­стор пун жи­во­та и емо­ци­ја. Ње­го­ва со­ба би­ла је од­раз ху­мо­ра, но­стал­ги­је и тра­ги­ке, баш као и ње­го­ва про­за – ду­бо­ко лич­на и искре­на, са стал­ном по­тре­бом за ве­зом са љу­ди­ма, ме­сти­ма и се­ћа­њи­ма.

Са ма­ши­ном „Olympia“, ру­ко­пи­си­ма, реч­ни­ци­ма и це­ду­љи­ца­ма, со­ба Да­ни­ла Ки­ша је ли­чи­ла на ка­би­нет ар­хи­ва­то­ра. Киш је ту жи­вео из­ме­ђу све­та и књи­жев­но­сти, а рад­ни сто му је био гра­ни­ца — ли­ни­ја по­вла­че­ња у ду­бо­ку исти­ну ме­мо­ри­је.

Кре­а­тив­ни про­стор Де­сан­ке Мак­си­мо­вић био је ис­пу­њен све­тло­шћу, ти­ши­ном и уну­тра­шњим ми­ром – баш као и ње­на по­е­зи­ја. У ста­ну у Бе­о­гра­ду и у ку­ћи у Бран­ко­ви­ни, ње­на со­ба све­до­чи­ла је о ду­бо­кој по­ве­за­но­сти са при­ро­дом, ети­ком и јед­но­став­но­шћу. Са др­ве­ним сто­лом, лам­пом, ру­ко­пи­си­ма и по­гле­дом на дво­ри­ште, овај скром­ни ам­би­јент био је ин­тим­но уто­чи­ште у ко­ме су на­ста­ле не­ке од нај­зна­чај­ни­јих пе­са­ма срп­ске књи­жев­но­сти. Да­нас, ње­на со­ба у Бран­ко­ви­ни жи­ви као му­зеј, са свим сво­јим ми­ри­си­ма, ти­ши­ном и пред­ме­ти­ма ко­ји су би­ли део ње­ног ства­ра­лач­ког рит­ма.

Иси­до­ра Се­ку­лић сво­ју рад­ну со­бу до­жи­вља­ва­ла је као ме­сто где се ми­сли пре­чи­шћа­ва­ју, а ре­че­ни­це гра­де с ме­ром, ду­би­ном и мо­рал­ном од­го­вор­но­шћу. Про­стор је био скро­ман, али пре­фи­њен: пун књи­га на ра­зним је­зи­ци­ма, ру­ко­пи­са, лич­них пред­ме­та и ин­те­лек­ту­ал­ног ми­ра. За њу, со­ба ни­је би­ла де­кор, већ део уну­тра­шње ди­сци­пли­не.

Рад­не со­бе ве­ли­ких пи­са­ца ни­су са­мо ме­ста где су на­ста­ла де­ла, већ про­ду­же­так њи­хо­вих ми­сли, ка­рак­те­ра и суд­би­на. У њи­ма се ти­ши­на пре­тва­ра­ла у реч, пред­ме­ти у под­се­ћа­ња, а сва­ко­дне­ви­ца у ли­те­ра­ту­ру. Би­ле су то про­сто­ри­је са­мо­ва­ња и по­све­ће­но­сти. Сва­ка од њих је­дин­стве­на је ма­па уну­тра­шњег све­та, рит­ма ра­да, вред­но­сти и по­е­ти­ке свог ауто­ра. Да­нас, ка­да све ма­ње ве­ру­је­мо у ти­ши­ну и про­стор као пред­у­слов ства­ра­ња, ове со­бе нас под­се­ћа­ју да је књи­жев­ност од­у­век зах­те­ва­ла не са­мо дар, већ и ку­так — ствар­ни или сим­бо­лич­ки — у ко­јем реч мо­же да на­ста­не.

Би­ло да је реч о пи­са­ћем сто­лу пре­пу­ном ру­ко­пи­са или шта­фе­ла­ју оба­сја­ном се­вер­ним све­тлом, рад­ни про­стор умет­ни­ка увек је ви­ше од про­сто­ра – он је сли­ка ду­ше у тре­нут­ку ства­ра­ња. Из­ло­жба Ате­љеи умет­ни­ка у Га­ле­ри­ји Мат­ице срп­ске отва­ра вра­та упра­во тим скри­ве­ним, че­сто не­ви­дљи­вим про­сто­ри­ма, где умет­ност на­ста­је пре не­го што по­ста­не де­ло. Ова из­ло­жба под­се­ћа да је чин ства­ра­ња увек ин­ти­ман – и да сва­ко ве­ли­ко де­ло по­чи­ње у про­сто­ру ћу­та­ња, кон­цен­тра­ци­је и ве­ре у умет­ност.

 

 

 

Дневник

 Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.