Ако сте довољно матори и дружите се с таквим људима, често ћете видети по интернетима коментаре типа “у моје време игре су биле праве, ееее” и томе слично. Носталгија за “старим добрим” временима је природна ствар у људској врсти, временски ограниченој каква јесте. Најчешће се то дешава кад људи престану да прате новости или једноставно бивају прегажени временом – тешко је остати вечно млад, то вам говорим из искуства.
Но, онда се догоди да добију игру која је скоро па иста као пре деценије и више и буду изненађени/разочарани кад схвате колико је индустрија напредовала у угађању гејмерима, бар што се тиче контрола, снимања, ознака на мапи и томе слично.
Чему овакав увод, сигурно се (не) питате? Зато што је Kona 2: Brume е наставак игре Кона (well, дух!) из 2017. године, а да нема графичког упеглавања тешко да бисмо их могли разликовати. Наравно да то не значи да је игра нужно лоша или нужно добра, али значи да, ако сте играли оригиналну Кону, и ако вам се свиђала, не морате да читате даље, знате шта вас чека, контролер или миша у руке!
Опремите се стрпљењем, авантуристичким умом и гајгеровим бројачем, наравно.
Мада, највероватније нисте играли оригиналну Кону
Како си то знао, свезнајући приповедачу! Добро, ја јесам играо, али ви вероватно нисте јер у питању је мала indie игра канадског тима Parable која је многима прошла “испод радара”, а могли сте је добити у Humble Monthly месеца августа 2018. рецимо.
Сад кад сте већ довде читали, ред је да вам кажем да је у питању авантура из првог лица са нешто мало акције и нешто више мистерије и истраживања, смештена у Квебек, тај чудни француски део Канаде, тамо 70-их година прошлог века. Атмосфера коју зна да прати тај “ретро” корак у непосредну прошлост довољно је добра, а мистерија довољно мистериозна да игра створи одређени статус међу љубитељима. Стога, ето нам данас наставка који се наставља директно да директније не може, тачно тамо где креће завршна анимација првог дела.
Чудовишта-људи и људи-чудовишта
Главни јунак је поново ту, приватни детектив Карл Фобер који ће коначно решити мистерију свог покојног послодавца као и застрашујућег бића које терорише околину. При томе ће и даље да буде приповедач сам себи, што је већи део времена сасвим ок начин да се прича и дешавања приближе играчу, а с друге често зна да звучи неозбиљно или шаљиво, док гради мистичну трилер-хорор атмосферу. Радна теорија ми је да је дошло до неког неслагања у локализацији са француског, али то ће ипак остати мистерија, за разлику од приче саме игре.
Већи део времена провешћете у белој, леденој дивљини, а уз мало труда скупићете и екипицу са слике – да вам буде лакше да ту дивљину и савладате.
Кона 2 нам доноси један полуотворен свет, што ће се неком свидети, а неком неће. Има нешто у томе кад се усамљено гази кроз ледени пропланак не видећи даље од пет метара испред себе, али што је свет добио у отворености, изгубио је у занимљивости. Први део игре који се дешава у Хамилтоновој колиби лепо гради наратив и објашњава историју магната и мрачне стране његове породице и односа у њој, да би се игра затим разудила на далеко већу отворену мапу. Делује више као експеримент него као потпуно разрађена идеја но опет, од вас зависи. Пред крај ће вам можда већ почети да досађује стално враћање у потрази за ђинђувама које су вам потребне да отворите пут за даље, а које су ту само да бисте ишли по њих, такозвани мекгафини.
Да вам не буде досадно, ту су и непријатељи, астрални прикази правих животиња с којима ћете муку мучити јер игра ипак није права пуцачина, иако ћете скупити неколико стандардних хладних и ватрених оружја у току играња. Нажалост, ови сукоби не доприносе превише и временом, како налазите боље оружје, постају тривијални. То је штета, јер игра зна да изгради атмосферу, али непријатељи у овој игри, осим главном мегабаука, нису нимало страшни. На моменте ми је недостајао понеки стари добри зомби, било какав физички присутан непријатељ, нарочито у каснијим деловима кад се зађе у нека постројења која су душу дала за неки Resident Evil клон.
Мислим да би непријатељи били страшнији да су заиста животиње, а не њихове астралне пројекције.
Игра има три мода, Story, Normal и Survival. Наравно, Story значи мање пуцњаве, ништа бриге око хладноће и слично, Survival вас тера да једете, пијете, ловите, грејете се и тако даље. Normal је, наравно, између. С једне стране, лепо је имати избор, али с друге игра даје наговештај да су ово различита искуства, али сва она су опет Кона 2, са истом причом и начином играња, само мало компликованијим. Сигурно има играча којима преживљавање на снегу и леду додаје драж, али остаје питање да ли би било боље да су ресурсе и труд уложене у то пребацили на побољшање разноврсности, изгледа и понашања непријатеља.
Шта рећи, какву нацензију реписати?
На крају, мора се рећи да Кона 2 није ничији клон, она гура своје ја и поред чињенице да то ја можда и није најзанимљивије. Није ми жао што сам је одиграо, али коме могу да је препоручим? Ако волите лагано грађење мистерије, не смета вам пуно празног простора и шетње (у леденој атмосфери) и досадна борба, а волите да решавате класичне авантуристичке загонетке уз мало више узбуђења него иначе онда јој дајте прилику. Ако очекујете survival horror или класичну пуцачину, заобиђите у широком луку.
Бојан Ђорђевић
Насловна фотографија: Pixabay.com