Инфинитив у наслову књиге “Бити писац/списатељица” указује на то да ова књига није временски ограничена, сам глагол бити указује на постојање, бити писац или списатељица.
Главни лик је креација, сам чин стварања уметничког дела. Књигу, коју је објавила Библиотека града Београда пре годину дана и у којој су 23 писца/списатељица одговарало на иста питања: о свом дару, времену и месту стварања, ритуалима током писања, најдражим својим објављеним делима и друго, заједнички су осмислиле њене ауторке, Исидора Ињац и наша саговорница Јасмина Нинков, у време објављивања књиге дугогодишња директорка Библиотеке града Београда, а од прошле године и в. д. директора Народне библиотеке Србије.
Јасмина Нинков је истакнути српски и међународни стручњак у области библиотечко-информационе делатности и руководилац је великог броја домаћих библиотечких пројеката, као и активна учесница међународних пројеката Европске уније у области дигитализације културне баштине и коришћења нових технологија у посредовању културних садржаја. Управо је Библиотека града Београда на чијем је челу била пуних 16 година учинила много на приближавању писаца и њихових дела читалачкој публици на иновативне и занимљиве начине објављивањем зборника о њима, уређивањем мултимедијалних изложби о њима, а са том мисијом је настала и ова књига која је пред читаоцима. Како бисмо другачије сазнали да је наш академик Горан Петровић волео да на свом радном столу држи ситнице попут фосила пужа старог неколико милиона година и комадић ћилибара “у окамењеној смоли застао делић сунца” и да им повремено мења места, а да Весна Голдсворти воли да обилази старинске лондонске папирнице где можете да гледате како секу и шију табаке хартије, а да су “њихове свеске лепше од речи које се у њих могу записати”.
Открили сте нам много тога о писцима који су креатори нових универзума које дарују читаоцима. Како је овај пројекат поникао управо у Библиотеци града Београда?
– Библиотеке су природно масто за промоцију писаца, оне су као нека неутрална тела или организације. Мислим да су управо библиотеке најбољи амбасадори националне књижевности, у овом случају, наше, српске књижевности. Ми смо током времена у Библиотеци града Београда окупили велики број сарадника, људе који су учествовали у нашим програмима и акцијама и с временом смо се зближили. Тако се и родила ова идеја да широј јавности прикажемо њихове стваралачке чинове. Како сам ја завршила новинарство на политичким наукама, мени је интервју одувек био омиљени жанр. Могу рећи и да сам уписала тај факултет имајући у виду Оријану Фалачи и њене тада чувене интервјуе са водећим светским политичарима. Она је била прва која је постигла светску славу и због могућности да дође до неких људи и вероватно има највећу колекцију интервју са људима који су тада владали светом. За мене је, дакле, интервју одувек био нешто најважније како човек може да представине само те личности које интервјуише, већ и да “уђе” иза свега тога и да дође до неких суштинских ствари које те људе одређује. Зато се у овој књизи првенствено ради о интервјуима са списатељицама и писцима, а сви они су добили иста питања. Наравно, одговори су апсолутно различити и књижевни су, у чему и јесте магија онога што су изрекли о себи и свом стваралачком чину. Њихови одговори су сами по себи нова књижевност.
Фотографије у овој књизи, такође, изненађују. Присност је нешто што се одмах осети док их гледате, понекад се чини као да сте у истом простору са писем или списатељицом, зар не?
– Данима смо се бавили избором фотографија, било је јако тешко изабрати јер их је било много, а изузетно добрих, све су биле одраз карактера личности. Заиста је фотографија једнако важна у овој књизи. Уредник фотографије је Жељко Јовановић, који је, уз Живорада Кузмановића и само понеке из приватних архива интервјуисаних, аутор већине њих у књизи. Јовановић је и као дугогодишњи уредник фотографије у листу “Политика” оставио, а и даље ради, један огроман корпус фотографија наших савременика. Увек је следио ту идеју новинског, интимистичког приступа личности коју фотографише. Фотографије су изузетно повезане са текстом, а сами портрети су веома директни. Када листам књигу и наиђем на писца или списатељицу које и лично познајем, заиста су на овим фотографијама оно што они заиста јесу, то је тај израз лица који баш даје саму суштину њиховог бића. За мене је то највећа вредност књиге, када се већ на први поглед види то богатство различитости међу ствараоцима.
Књига писце и списатељице приказује на уједначен начин, од насловне стране која је сведена и нико се не истиче посебно, до саме заступљености у књизи. Ипак, да ли бисте за ову прилику, неког издвојили, за кога вам је посебно драго што је заступљен?
– На пример, издвојићу двојицу писаца за које мислим да је изузетно знајачно што их имамо у књизи. Фотографије Горана Петровића, настале непосредно пре него што је, нажалост, преминуо… али, оне га приказују у његовом амбијенту, тамо где је он највише он, а портрети изражавају његову мирноћу и благост. Некако, он сада вечно остаје ту, да га таквог памтимо. Такође, Давид Албахари је већ био у болници, професор Михајло Пантић нас је обавестио да је Давид баш јако болестан, а ми од Давида добијамо мејл са одговорима на наша питања. Из болнице је одговорио, желео је да буде у овој књизи, свидео му се наш пројекат и то је заиста дирљиво. Албахаријеве фотографије које су објављене у књизи су оне које је раније с њим урадио Жељко Јовановић, те је сада направио њихов избор из приватне архиве.
Дуг је био и сам процест стварања ове књиге, разговори су вођени током две године.
– Требало је контактирати све њих, требало је разговарати с њима, да се ураде фотографије а након тога да се та читава грађа уједначи и у смислу да одговори буду релативно исте дужине… Нису се сви писци распричали, нису се сви ни фотографисању довољно отворили… све се то види у књизи, има и празна столица… А затим, након свог уредничког рада, ми смо одлучили да књига буде и тројезична што је још продужило период њеног изласка из штампе.
Свакако је за нашу књижевност веома значајно и то што је она на срском, енглеском и француском…
– Наравно, тако добија још једну изузетну вредност јер представља наше писце и њихова дела на најдиректнији начин. Свакако смо управо и преводима, да они буду најквалитетнији могући, посветили доста времена. Намерно нисмо стављале биографије и библиографије писаца и списатељица, у данашње време свако може веома брзо да дође на интернету до свих информација о њима које их занимају. Али, оно што они сами о себи кажу и како виде и спроводе свој стваралачки чин, то говоре једино у овој књизи. Тако смо и добили књигу која на веома непосредан начин открива оно ко су они заправо, како стварају, како изгледа тај процес креативности, на крају крајева, како се долази до дела која ми касније читамо.