Verovatno je to preambiciozno reći, ali dozvolite mi ushićenje: izvođenje predstave «Proces Peliko» Mila Raua na Fakuletetu dramskih umetnosti u Beogradu, prošle nedelje na otvaranju ne:Bitefa, istorijski je događaj.
Avinjonski festival i Wiener Festwoche su se praktično odrekli svojih prava i dozvolili reditelju iz Švajcarske da predstavu potpuno prepusti festivalu nastalom iz otpora prema cenzuri.
– Osećao sam dužnost da to uradim, jer sam se osetio odgovornim za sve što se dogodilo. – rekao je Rau, jedan od najcenjenijih reditelja današnjice.
Poptuno novo izdanje predstave, sa potpuno novom glumačkom ekipom, na novom jeziku, srpskom, pripremljeno u rekordnom roku kao solidarni odgovor na represiju, ne znam da li je zapamćeno u domaćoj pozorišnoj kulturi. Pogotovo ne u uslovima kada je ta predstava, odnosno njen autor cenzurisan. Podsetiću, program selektora Bitefa Miloša Lolića zbog poziva predstavi Mila Raua nije usvojen i Bitef nakon 58 godina kontinuiteta prvi put nije održan.
Zato jeste ne:Bitef, koji je počeo spektakularno. Prvo sa 16 minuta ćutnje za prvonovembarske žrtve u Novom Sadu, zatim tribinom o mogućnostima otpora represiji u umetnosti, a onda i izvođenjem predstave. I to sve na mestu gde je studentska pobuna i počela zbog napada na grupu koja je odavala poštu novosadskim žrtvama – Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
„Mnogo je strašnih stvari, al’ od čoveka ništa strašnije nije”, citirao je Milo Rau Antigonu tokom govora otvaranja prošlogodišnjeg Bitefa, koji mu je ove godine uzet za zlo zbog pominjanja nemačkog kancelara i rudarenja litijuma. Sada je ponovio nešto slično, samo je ljudsku monstruoznost umesto citata iz dramskog dela prikazao kroz predstavu koja je svojevrstan citat sudskog procesa. Reč je o čoveku koji je više od decenije omamljivao svoju suprugu i preko internet nudio nepoznatima dolazak u na seksualno iživljavanje preko interneta. Žrtva Žizel Peliko, kroz otvaranje suđenja za javnost, postala je simbol monstruoznosti silovatelja i primer seksualne eksploatacije koja prevazilazi čak i najfantastičnije radove na tu temu, ili najcrnje košmare. A posebno ostaje da plaši to što je njen slučaj samo jedan u, vrlo verovatno, moru sličnih. Ili možda još gorih. Ko zna.
Način na koji su Vesna Trivalić i Tihomir Stanić igrali nekadašnji bračni par, francuske dobrostojeće, porodične ljude, prepričavaće se još dugo ovde, a i šire, jer je “Proces Peliko” na otvaranju ne:Bitefa, zbog skandala oko cenzure i neodržavanja jednog od najvažnijih svetskih festivala, privukao pažnju šire evropske, pa i svetske zajednice. Organizacija predstave koja je podrazumevala i njen režirani prenos na ju-tjubu, već beleži desetine hiljada pregleda, sa dostupnošću na svim meridijanima.
Uz dvojac poznatih glumaca, u predstavi su se pojavljivali i pozorišni aktivisti, poput otpuštenih radnica Šabačkog pozorišta, Jelene Ivetić, a nešto ranije i Minje Bogavac. Igrali su u beogradskoj verziji avinjonskog spektakla i Svetlana Bojković, Milan Marić, Branislav Trifunović, Marko Grabež, Gabor Pongo, ali i Anđelka Nikolić, Nela Antonović, Jelena Mijović, Jelena Stupljanin, Marija Opsenica, Milena Radulović (koja je često tokom predstave i na poklonu otvoreno plakala), Nada Šargin, Nebojša Romčević, Igor Koruga, Nikita Milivojević, Miloš Tomotijević, i mnogi mnogi drugi. Ideja je bila da se tako ukaže na složen položaj zakonskih uskraćivanja prava na rad koji pojedini trpe zbog svog političkog delovanja.
Sama reč “proces” u naslovu naravno da upućuje i na kafkijansku apsurdnost jedne birokratske procedure, te su u predstavu uvršteni i glasovi feminističke filozofije, psihijatrije i psihologije, kao i objašnjenja iz sociološkog i političkog spektra. Predstava tako postaje jedna uzbudljiva, složena studija ljudske prirode i društvenog ponašanja, koje je često uslovljeno nasilnim obrascima.
Režija je vrlo svedena. Sa dve strane scene sede dve grupe izvođača, koje izlaze na proscenijum, gde je smeštena govornica. Tako se simulira sudnica, a zapravo zahteva veliko strpljenje i umeće govora od svih izvođača.
Osim na ju-tjubu, proces se prenosi na platnu na centralnom zidu. Ogromna većina se branila time da nisu ni pomišljali da rade nešto sa čime ona nije saglasna. Uspostavljanje kontakta sa njenim mužem preko interneta, žrtvi je dodatno onemogućavalo svaki oblik ljudskosti. Šta su onda njeni dželati? Zahvaljujući imenu i formi predstave, stiče se utisak da su i svi gledaoci pozvani da sude.