У азбучном редоследу техника, када је у питању дело Зорана Грмаша (1970 – 2017), графика означава почетак и крај, сублимацију читавог његовог уметничког опуса. Да би разумели сликарски опус Зорана Грмаша морамо добро познавати његове графичке циклусе, рефлексије царства ликовних елемената помоћу којих је градио сопствену ликовну представу, ослобођену дескриптивних одлика.
Представа или слика, линија или површина, боја или црнило – све је утемељено на разложно успостављеној систематизацији „Грмашевог“ поступка. Његов ликовни израз је био прилично потпомогнут технолошким обиљем којег је он, сасвим природно, преузео из домена графике. Управо ова изложба слика, с друге стране, говори о томе на који начин су се његове графичарске и сликарске особености сусретале и разилазиле, спајале и потирале у посве новом ликовном остварењу.
Зоран Грмаш никад није напустио апсолутно бављење “сликом”, симболима као и многоструким дејством уједињених ликовних елемената. У том доследном раду било је доста мистичног и херметичног, заумног и недореченог, с намером да се посматрачу пружи евентуална могућност асоцијативне интерпретације.
Слике с почетка 2000-тих година говоре управо о том садејству између графике и сликарства, када се платна из атељеа Зорана Грмаша могу описати као спретно искоришћене, „белешке из графичке радионице“, које нас на први поглед збуњују када покушамо да их медијски прецизно окарактеришемо. У том добу, слика је заправо трансфер сложене графичке представе. Она на платну прераста у квазикопију графичких отисака али и у јединствени монотипско уметничко дело.
Аплициране новине (као један од најважнијих графичарских алата) зазивају нас да кроз мноштво мрља назремо слова италијанског алфабета. По новинским листовима видимо преплете отиснуте боје и недовршених аморфних обличја, тек наговештених форми. Иза окулара графичарске проницљивости, Зоран Грмаш се вешто крио али је нешто касније, убедљиво искорачивао у свет сликарске авантуре, имајући пред собом (за њега као графичара) једну чисту ситуацију – бело платно, боје и четке.
Сиви тонови и сфумато прекривају сва платна Зорана Грмаша из тог периода 2000-тих, оживљавајући графичке матрице. Материјалност је у функцији утиска, паучинастог флуида визибилних трансформација, уз јасно постављену композицију хоризонтала и вертикала, тамо негде иза, у задњем плану ауторовог замишљања и интроспективног посматрања. Са мање елемената и алата него када је то случај у стварању једне графике, Зоран Грмаш је успевао да преобрази једноставно постављену композицију у узбудљиву уметничку приповест универзалног језика.
Симболи и знакови нису јасно дефинисани у свом онтолошком смислу, њихово постављање унутар слике представља архетипски коментар интимне игре са неизговореним речима чија почетна слова још увек егзистирају на нивоима сликовних писама несталих цивилизација. Слике настале нешто касније, од 2008. године па даље, када се колорна фаза јасно издваја из дотадашње графичарске, блуроване стварности, чисто дефинисана позадина и, по њој разиграна слова, симболи, знакови и наслућени риболики облици постају поприште вредности сликарског метафизичког поступка.
У мрежи издвојених композиција могу се видети, као и раније тек назначене полице замућеног алата или почетна слова ауторове сликарске исповести, у часу означавања слова, знака или потеза. Грмаш је почињао и окончавао своју сликарску операцију сасвим супротним начином од графичке. Слојевитост је етеричнија, прозирнија и јаснија.
Заправо, овим циклусима слика, Зоран Грмаш је доказао како баријере међу техникама о којима смо у младости често слушали јесу бесмислице које брзо нестају под талентованим рукама. Захватајући дубоко из свог извора, Грмаш је црпео нетакнуте квалитете своје сликарске невиности. За њега је слика била прочишћење и реанимација, лековити посао којим је желео да потврди право на уметнички израз заснован на слободи.
Разговарати са Зораном Грмашом о уметности било је налик потрази за кључном тачком разумевања уметности, коју одабрани откривају тек на крају процеса стварања, у строгој усамљености, покрај точка пресе, уз мирис талка који се стидљиво шири атељеом.
Дневник